By PLAVEB
Петар Јагодић Куриџа ПДФ Штампа Ел. пошта
среда, 05 јануар 2011 23:41

Петар Јагодић Куриџа (Билишани код Обровца, око 1666 — Задар, 9. IV 1749) био је свештеник Петрове цркве из Биовичина села и вођа буковичке буне 1704. године.

Ево шта о њему и о овој буни пише Радован Пилиповић који га сматра народним трибуном далматинских Срба:

Свештеник Петар Јагодић је наступио као народни трибун када је требало устати против неправичности, боље речено, злоупотреба млетачких власти. Млечани су исплатили одштету од 300 цекина турском бегу, али су настојали на сваки начин да суму поврате претераним порезима и глобом народа. Револт је избио у класичној Буковици, крају настањеном православцима, који се налази између Задра и Обровца, који је увек био даље од дохвата власти из Задра. Наиме, сердар Гвозден Радасовић (по неким изворима Ивандасовић) је почео да купи одштету за пуковника Канагета. Прва реакција је била у Жегару када су „Морлаци“ предвођени главаром Илијом Нанићем сишли у Обровац, ослободили своја два утамничена друга и повратили раније заплењену стоку. Ово је само била искра која је разбуктала још већи пожар. Срби из Буковице и Котара окупили су се на великом народном збору који је у први план истакао пароха из Биовичина Села Петра Јагодића – Куриџу, родом из Билишана. Збор је донео резолуцију, притужбу састављену дрским тоном, која се односила на злоупотребе провидура из Задра Марина Зана. Представка никада није предата јер се доносиоцу скретала пажња да ће платити главом уколико је преда гувернатору или људима из његовог окружења. Котарци су се организовали и послали позиве у кнински, дрнишки, шибенски и скрадински крај. Тамошњим житељима је запрећено грозном осветом ако се не придруже Куриџином покрету. Крај преко Крке се слабије одазвао јер је био блокиран залагањем локалних фрањеваца. Наиме, они својој пастви нису допуштали да се јаче прукључи покрету насталој у „ришћанској Буковици“.

Врхунац Куриџине буне је када је 7000 наоружаних Срба пало под Задар позивајући кнеза Франа Поседарског, затим млетачке сердаре Радасовића, Смиљанића и Спингарола да изађу на преговоре у суседно село Црно. Марин Зане је саветовао одустајање од звецкања оружјем позивајући одметнике да своје захтеве мирним путем изложе властима. Поред смелог Петра Јагодића у извештајима Марина Зана, задарског провидура, помињу се следећи српски („морлачки“) вођи: Матија Миљанић из Крушева, Тома Королија из Ивошеваца, Цвјетан Цвјетињанин из села Биљани, Радован Корда из Ђеврсака и Новак Вујанић из Ервеника. Кнез Франо Поседарски је у јачој телесној пратњи изашао на преговре са Илијом Нанићем из Жегара и Матијом Жабетићем из Биограда, али је дијалог запао у кризу јер је граја побуњеника ток разговетног дијалога свалила у неспоразум. Ипак је млетачким представницима на руке предат писмени протест.

До нових преговора је дошло у Задру између Зановог капетана са једне и попа Куриџе са друге стране. Српски свештеник је био категоричан у захтевима за локалну самоуправу које је саопштио са пословичним „морлачким“ безобразлуком и дрскошћу. Млечани су почели да окупљају војне снаге око Скрадина са намером да нападну бунтовнике на северу, али док су се оружани Срби држали сложно и спремно да одговоре харањем градских поседа, сукоби су се одлагали. Скрадин је тада заблистао у епским стиховима, оживљавајући епоху цара Душана: „Јер слободно, царе господаре, турска кола стићи и престићи? Ој, и на кола српски барјак дићи! Нека кола иду до Скрадина, нека коњи играју ко вила, поносно ћу гледат’ са Брибира...“ Стихови су једне песме која проноси дух времена Петра Јагодића – Куриџе.

Марин Зане је успео да подели устанички табор, започевши одвојене преговоре са вођама и главарима. Тиме је унео раздор поколебавши Куриџин покрет. Поједини побуњенички вођи су били убеђени (што речима, а што митом) да одустану од побуне. Матија Жабетић, Илија Нанић и Петар Јагодић су се 1704. склонили у Лику, на аустријску територију. Преполовиши српске снаге дипломатском вештином, млетачке власти су донеле осуду „којом се поп Петар Јагодић – Куриџа, главар Жегара Илија Нанић и главар Биограда Матија Жабетић осуђују на смрт на вешалима, односно на вечно изгнанство са свих поседа републике Светог Марка уз уцену на 3000 лира и губитак све покретне и непокретне имовине“. ... Због новог рата су помиловани, али је Куриџа на превару ухваћен и, окован, одведен у Венецију, на галији.

Врховни суд у Венецији је осудио Петра Јагодића, званог Куриџа, 9. јула 1706. године на 40 године строгог затвора «у мраку». Био је утамничен у ћелији без прозора чија је површина била мања од десет квадратних метара, храна му је била оскудна, а одећа у којој је дошао претворила се убрзо у рите. Тек након три деценије допуштено му је да напише писмо у завичај и да сазна да му је жива кћи-јединица Магдалена, а да му се брат нешто раније упокојио. Изашао је из затвора потпуно обневидео 9. јула 1746. године, али му није допуштено да се настани у родном селу. Под строгом оружаном контролом живео је у Задру до смрти 9. априла 1749. године. Венеција га се плашила и као старца осамдесетогодишњака и потпуно слепог. Нека тајанствена снага је избијала са његовог лика, од дуге седе браде, кошчатих удова и непоклеклог достојанства. Ове године се навршило 260 лета од упокојења неустрашивог Србина, вође «револуције Срба задарског краја», како је у једном извештају написао провидур Марин Зане. Куриџа је био први «велеиздајник», први српски свештеник који је због «политике» утамничен од стране римокатоличке државе.

Куриџино тамновање описано је у историјском роману «Мост уздисаја», чији је писац Мирко Жежељ, књижевник родом из Бенковца у Равним Котарима.

Српска традиција има неколико слика о Млечанима. У односу на неке друге, ови стереотипи нису подвргавани скалпелу социолошке критике new age-а. Српско јунаштво, херојски животни стил побеђује подлу латинштину и њену лукавштину. Сетимо се Милоша у Латинима, Женидбе цара Душана, Максима Црнојевића... Из народне епике то је отишло у уметничку књижевност. Његош у Горском Вијенцу извргава руглу моду, обичаје и лицемерје млетачке елите. Нечовештво, оличено у тамничењу људи, у тамницама званим pozzi у којима је био и Петар Јагодић, саблазнило је кнеза Рогана.

Петар Јагодић Куриџа, свештеник и народни трибун далматинских Срба предао је себе на жртву. Живи мученик, човек који је четири деценије издржао тамницу, мемлу и мркли мрак, коме је светлост једино била молитва, успео је да заплаши венецијанску поморску силу и да јој не допусти да гули сиротињу буковичког камењара. Нехотице је стао међу највеће подвижнике хришћанског истока, као човек коме је наметнуто ропство постало једнако испошћавању у пустињи, пештерама или столпничкој аскези. У духовној вертикали српске националне прошлости Куриџи следују: Симеон Кончаревић, Кирило Цвјетковић, Онисим Поповић и остали осведочени у нашем времену.
[1]

 

 


 

У наставку је говор који је одржао Мр Милорад С. Кураица поводом одржавања парастоса Куриџи 2009. године у Апатину, у цркви Сабор светих апостола:

Добри људи, драги пријатељи,
Прије свега желим да вас поздравим и захвалим што сте дошли на ову нашу заједничку свечаност. Такође, користим прилику да поздравим све људе добре воље, посебно наше Крајишнике у Републици Србији и у расејању.
Посебну - искрену захвалност дугујем господину Ђорђу Куриџи, домаћину овог дружења и Завичајном удружењу Срба пореклом из Босне и Херцеговине ``Петар Кочић`` из Апатина које је несебично подржалу племенитз иницијативу господина Ђорђа Куриџе.

Сваки говор и писање о једном од српских великана вишеструко обавезују.
Наиме, наше дружење доживљавам с помијешаним осјећањима: с радошћу, јер је изузетна част написати бар слово о Куриџи и јавно га презентовати, и с извјесном тугом коју осјећа  сваки Крајишник што се не налази у родној Крајини. Волио бих да није тако, али, нажалост, сурова стварност то потврђује.
``Што нам вриjеди то модерно доба када нас желе тлачити као роба,
када желе да нас више нема
када нам се опет геноцид спрема!``
Значи, ``Туђа рака ледена је рака, туђа земља никад није лака, у даљини мучно ли се лешка, туђина је и мртвацу тешка ".
Од Боја на Косову, ``провео је српски народ у бунама и устанцима, непрестаној и крвавој борби за ослобођење и стварање државе и државне и политичке независности.
Велика прегнућа, као и увек, рађају велике људе и прегаоце, долази до процвата уметности, књижевности, науке и на свим пољима духовне и културне делатности. У нашој књижевности тога доба срећемо чисте, часне, честите ликове старих горштака, који подсећају на древне фреске српских светитеља. Кад су ови чедни старци пролазили, жене, деца и одрасли прилазили би им да затраже благослов и пољубе руку. Ти људи били су тихи и кротки као јагањци, али стаменити и разборни ако се насрне на њихове светиње: веру, цркву, образ и домаћинску част.
Та двополарна сила: чедност и херојство, одолевали су, ма кад и ма где, сваком народном непријатељу. Њихово срце било је буктиња топле вере у Бога и отменог частољубља.`` Такав је  био и наш Куриџа.
Драги пријатељи, дозволите ми да у пар реченица евоцирам успомену на српског великомученика из Далмације попа Петра Јагодића Куриџе.
Прије 260 година ( 09. 04. 1749. ) умро је српски великомученик из Далмације -  Петар Јагодић Куриџа. Ко су великомученици ? Великомученици су они који су
претрпјели најтежа страдања за
православну вјеру и Српску православну цркву.
Куриџа је: Синоним за невиђен примјер људског страдања!?  Био је Петар свештеник у цркви Св. Петра у Биовичином селу између Книна и Бенковца ( Буковица – Сјеверна Далмација ).Због окрутне репресије млетачке власти народ се побунио и 1704. године дигао на устанак.  До тада је народ у Далмацији живио доста мирно, не плаћајући никакав порез у новцу или натури – додуше плаћан је сопственом крвљу. Или, како каже народна пјесма, `` крвавом се утирући руком``. Ово је заслуга провидура Алесандра Молина који је увео плаћање ``дециме``, тј. десетину прихода од угњетаваних и сиромашних поданика.
У Далмацији се стално ратовало ! Но, чим се мало смирило Млетачка Република узима себи за право да сматра да је земља у крајевима освојеним јавним оружјем, „jure belli", припада држави. Исто тако, посједници те земље јесу само власници добити. Ако имаш добит имао си обавезу  на одређена давања држави. Дакле, први пут око 1690. године – уводи се  „децима" на земљу. Децима (десетина прихода од земаља) у прво вријеме је колико – толико била прихватљива. Но, убрзо се претворила у нешто неподношљиво. Посебно треба истаћи бескруполозни и нељудски начин наплате. Ова радикална промјена настала је доласком новог генералног провидура за Далмацију Алесандра Молине.
Наведена  репресија од стране Млетачке Републике довела је до бунта народа Буковице и Равних Котара.
На челу устаника били су: Илија Нанић и наречени Петар Јагодић из Обровца, те биоградски главар Матија Жабетић, Матија Миљанић из Крушева (село код Обровца), Тома Королија из Ивошеваца, Цвјетан Цвјетињанин из Вељани, Радован Корда из Ђеврсака и Новак Вујанић из Ервеника.Генерални провидур за Далмацију, Зане чинио је ``све``, и нажалост у томе успио, да угуши буну, јер је ``враг однио шалу``.
Одвојивши 12 – торицу главара од народа пољуљао је темељ народног отпора.
Како пише Бошко Десница:``Несаломиви и досљедни до краја остали су само зачетници буне: поп Куриџа и главари Жабетић и Нанић.``. Уцјена провидура Занеа је била монструозна:
``Предаја или смрт вјешањем``!!! Несрећа је хтјела и ``Часни свештеник Мале браће`` ( ``Degno sacerdote di minori osservanti`` ) фра Павле Вушковић издаје нашее претке. Млетачки коњаници 1708. године упадоше у село и Куриџу одведоше у апс у Книнску тврђаву. Уцјењивали су Куриџу, али дика и понос свих слободољубивих Срба из Крајине није попустио. Не могавши Петра сломити, спроводе га у Млетке на галију ГДЈЕ ЈЕ БЕЗ СВЈЕТЛА, У ТАМНИЦИ ПРОВЕО ОКО 42 ГОДИНЕ.
Дакле, борећи се за интересе народа, обе вјере са подручја Буковице, Равних Котара и цијеле Далмације, Куриџа допада млетачке тамнице.
Куриџа је из затвора пуштен 29. 03. 1746. године. Наиме, инквизитори из млетака почетком 1746. године пишу далматинском генералном провидуру Ђакому Болду: ``Ријешили смо да послије четрдесет и више година тешког тамновања повратимо на слободу православног свештеника Петра Јагодића,...``.Куриџа из тамнице излази слијеп и собом доноси звоно које и сада звони у манастиру Крка. Предали су га Грку Петру Шпиро, ``... који га је за толико времена, то јест за отприлике 40 година, издржавао,...``.
``Ако Куриџин удес представља невиђен примјер људског страдања и долготрпленија, скрб Грка Петра Шпиро пружа рјеђи и величанственији примјер једног неизмјереног људског милосрђа``.
Петар Јагодић – Куриџа умро је на данашњи дан 1749. године у Задру гдје је и сахрањен код цркве Св. Илије. Да ли су му кости и сада тамо? Због свега написаног ...``ми у случају попа Куриџе видимо примјер нечег љепшег и узвишенијег, примјер отпорности и несавитљивости наше расе, примјер и доказ силне физичке и душевне снаге нашег народа.``.
Нажалост ни потомство се није достојно одужило свештенику мученику. Бар да се не заборави. Изузетак су: Јован Томић, Бошко Десница, владика далматински Николај, Никола Церовац и Срђан Воларевић.
Заиста с правим разлогом може се поставоти питање: Да ли у иједној нашој енциклопедији постоји одредница о попу Петру Јагодићу Куриџи ?
Добро је познато да је
установљење култа и канонизацију Срба Српска православна црква
вршила од почетка 13. вијека до дана данашњег. Срби кроз историју воде бригу о  светима. О томе свједочи сва њихова  оданост према светитељским моштима. Наиме, они су  их кроз вјекове чували и склањали пред непријатељима српског народа.
Носили су их са собом и у вријеме сеоба, и у вријеме бјекства.  Једноставно речено, мошти
представљају духовно богатство нашег вјерског и националног постојања.
Зна се да би неко у нашој Српској православној цркви добио светачки ореол, потребно је да његов култ претходно заживи у народу. Додуше,  прође некад више деценија, па и вјекова док не буде прибројан Сабору српских светитеља. С друге стране, Католичка црква, практично "производи" свеце административним путем.  Српска православна црква само аминује - потврђује и литургијски уобличава култ који се већ развио у народу.
Нема дилеме да поп Петар Јагодић Куриџа, великомученик из Далмације, испуњава све критеријуме да се прогласи светим. Искрено се надам  да ће након 260 година од његове смрти Српска православна црква  то и урадити.
Коначно, Куриџа ``је за понос и за сва времена.
А ЈЕСМО ЛИ МИ ?``
Чини се ``постали смо народ недостојан трајног памћења, потпуно изобличен. Поносимо се оним од чега би требали да се лијечимо``.
Живјели !
Аве, бесмртном Куриџи !

 

 


 

Петар Јагодић - Куриџа - Вођа буне 1704. године парох у цркви св. Петра у Биовичином селу, заточен у венецији и осуђен на 40 година робије прича свом колеги - затворенику:
Буковица без букава. Гдје бура и коза дахне, мој конте, и лоза и шума сахне. Куд погледаш све го камен, сура, и избраздана крастава плоча притисла раван, мрка од киша. Понегдје трн, жбун, закржљали храст или граб - да би никао и напредовао мора разметнути камен. И човјек га мора ломити и мрвити, излагати сунцу и мразу да би размакнуо међе и нашао земљу чокоту у мршаву усјеву. Огољен, обешумљен кречњак, љети спрљен сунцем, зими сур од кише , црљеница се слегла у шкрапе, вртаче, ријетка поља и долине, усјечене у камен, сведене на саме завоје ријеке. Земљу можеш задржати само иза презида и сувомеђина, на терасама и потковастим вртачама, увалама и издуженим удолицама подно планине. Крш воду гута, извори по пећинама љети пресуше, вода се губи у понорима, тајанственим, доље у блату на окуци - модро око усред блата - бого мој, куда ли то води, каквој доброј вили и њеним сребрним дворима или логи љута змаја?

А ипак је то снажан и здрав крај, без маларија доњих крајева, зрак провидан, видљивост велика, снажни људи, изоштрена духа, склони лијепоме, говорљиви и говорници. Прави планинци иако им село на дну кршног поља, с црљеницом. Свјеже и мирисне љетне траве позивају у планинске станове - планина тад оживи од стада и чобана - до првих јесењих магла и хладноћа.

Али иако без непрегледних ораница и удобних кућа и намјештаја богат је то крај - човјеком - мирним у свом горштачком поносу и с поштовањем мирноће. Не вјерујем да се то измјенило откад сам овдје заточен нити да се може измјенити иако је Турчин одбачен и онемоћао - осим сердарства, које ремети тежњу правди и једнакости, уздиже личност над заједницом, тежи животу названим вишим и напреднијим а свакако лагоднијем и богатијем, по вашем узору; а је ли то уопће узор, мој конте, тај господски млетачки живот како га описасте и испричасте? Називају нас застарјелима, заосталим, сујетним у нашем миту жртве, издвојеним од свих народа и осамљенима, пуним предрасуда, извитопереним у својој изолираности - а то је све, можда, истина - али што нас не пусте да се развијамо, сами из себе - из онога што јесмо - већ нам намећу свакакве своје узоре - већином сумњиве - с Истока и Запада - и то силом? Хоћемо да смо своји, мој конте - као све живо - и да у томе устрајемо, - и то је све. Шта нам намећу своје рајеве и едене - и то на врху мача?
[2]

 


Извори

  1. 1.^ Новине Српске Патријаршије "Православље" број 1017-1018
  2. 2.^ Мирко Жежељ, "Мост Уздисаја" - Стварност Загреб

Спољашње везе

Чланак са сајта benkovac.rs

Последње ажурирано четвртак, 03 август 2017 13:10
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.