By PLAVEB
Плавно - Данко Перић ПДФ Штампа Ел. пошта
четвртак, 14 јул 2016 18:27

Плавно које се простире на површини 60 километара квадратних, било је насеље са највећим бројем становника у Книнској Крајини, одмах послије самог Книна (до пред Други свјетски рат је имало више становника од самог Книна).

Највише становника живјело је у Плавну педесетих година 20. вијека. Према попису из 1953. њихов број био је 2719.

Најпознатије је по томе што је први сеоски учитељ био Доситеј Обрадовић, који је у овом мјесту написао Ижицу (у Плавну је та књига називана Јижица) и почео, он сам тврди и завршио, Христоитију које спадају у његова три најстарија књижевна дјела.

Плавно има двије цркве. Црква Светог Ђурђа саграђена је 1618. године, а обнављана је и дограђивана у (најмање) три наврата.

Црква у гробљу Зорићи, посвећена Обновљењу храма Светог Геогија (Ђурђиц), још је у изградњи. Епископ далматински Фотије је 27. јуна 2005. осветио нови крст за цркву. Темељи су освећени прије Другог свјетског рата.

Доситеј Обрадовић је писање Ижице или Друге Доситејеве Буквице, завршиоу црквеној, братској кући код Храма светог Ђурђа 16. марта 1770.

Испред братске куће, у ствари праве избе, и данас се налази храст (храст-син или храст-унук) који подсјећа на плавањског првоучитеља.

У вријеме Црно-поточког устанка на Тромеђи 1875-1878, дјеловала је школа за дјецу српских избјеглица из Босне (Турске). Континуитет школства у Плавну трајао је од другог дана Духова 1892, када је отворена школа на Башинцу, близу старе Доситејеве школе, па до августа 1995, односно злочиначке хрватске војно-полицијске акције „Олуја“.

У аутобиографији Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича, нареченога у калуђерству Доситеја њим истим списат и издат, Доситеј је написао да га је да дође за учитеља и „капелана“ у Плавно, за које је знао да је „лијепо и здраво мјесто“, наговорио калуђер манастира Драговић, Спиридон Торбица.

О Доситеју су писали и Плавањци, књижевник Данило Петрановић, син проте Петра Петроановића - једног од истакнутих покретача Црно-поточке буне из 1875, и наш савременик мр Милорад Кураица.

Данило Петрановић је пред Други свјетски рат у Плавну био учитељ и директор школе. Њему су у госте долазили и људи вични перу, и понешто од тога публиковали (тако је Крсте Кулишић објавио краћи есеј о овом селу у сарајевској „Просвјети“ средином тридесетих година прошлог вијека).

О Плавну су писали, између осталих, књижевници Антоније Исаковић и Еуген Кумичић. Писали су и пјесникиња Јованка Савић – Вукановић, историчар др Петар Опачић (1927-2015) обоје рођени у овом мјесту, затим Данко Перић, др Ђуро Ђурић, Милојко Будимир, Владимир Бурсаћ и др.

У Плавну је рођен Дамјан Дако Штрбац, граховски прото којег су 1941. у логору Јадовно у Лици усташе убиле на изузетно свиреп начин. Свети синод Српске православне цркве прогласио га је за свештеномученика (свеца), а од 2011. године помен му се служи у цркви у Босанском Грахову прве суботе послије Илиндана.

Насељавања и расељавања од 1417.

О насељавању Плавна говоре подаци записани у више наврата, једни од њих је из 1417. године, када су, према подацима млетачког историчара из 18. вијека Фарлатија, босански Срби доселили у то мјесто, као и у Голубић, Отон, Жагровић и друга насеља.

Према извјештају млетачког провидура у Далмацији Антонија Контаринија, између 1413. и 1417. године, “прешло је много народа из Босне” (у коју од 1397. године Турци непрестано упадају, а она је 1463. године потпуно потпала под Турску). Провидур је у извјештају упућеном 28. децембра 1418. године влади у Венецији, написао да је “од тог народа регрутовано 5.000 добрих војника”.

Срби су се из сусједне Босне пресељавали и за вријеме турске власти у Далмацији, 1522 - 1688. године (турска власт је у Плавну трајала и двадесетак година дуже). Већи досељенички таласи забиљежени су у Книнској крајини 1551. и 1577.

Усељење је посебно масовно било 1692. године. Тада је у Плавно и сусједна мјеста у Книнској Крајини, из Бјелаја и Саничке долине, у Босни, дошло 5.000 православних Срба, међу којима и 1.300 способних за оружје. Срби су, поред Плавна, населили изворишни дио Зрмање, Пађене, Мокро Поље, Отон, Ервеник и део Жегара.

Плавањци су о тим временима сачували успомену на локалитете цркве и гробља Међине код данашњег засеока Ђурићи, везујући уз њу једну, по неким подацима и двије, рановизантијске цркве. Тако је хроничар Славко Ђурић (адвокат) забиљежио усмено предање да су два храма у Плавну „називани Ђурић цркве“.

Саво Накићеновић пише да је „плавањско становништво данашње веома старо, јер је скоро сво насељено у 16. веку из оближње Босне и населили су их Турци, да им земљу раде. Само се племе Шимићи населило у Голубићу у 18. вијеку“.

И код Накићеновића као и у другим изворима наведено је да је црква Светог Ђурђа у Плавну саграђена 1618. године.

Плавно у састав млетачке државе долази 1712. године, касније него готово сви други дијелови Далмације. Деценијама прије тога то мјесто и његова околина, нису припадали ниједној држави. Тај статус је имало подручје између Задра, Шибеника, Книна и манастира Крупе. По народу којим је насељена, то је територија Морлака.

Послије првог доласка Плавна у састав Млетачке Републике, вођен је рат, који је санкционисан Пожаревачким миром 1718. године. Резултат нових ратовања, 1714-1717. године, било је млетачко освајање Плавна, Стрмице и других мјеста уз границу данашње Далмације. О околностима у којима је створена граница на Тромеђи, Накићеновић пише: ”Млечић је Турцима отео 1712, године Плавно и Стрмицу, што је узалуд 1715. године настојао преотети Мехмед паша Босански. Од пограничних сукоба ради тога претвори се прави рат 1714. године, који је Република водила за 3 године, прво сама, а послије са царем Карлом VI. Турци бише поражени... ".

Пожаревачким миром 1718. године Млетачка Република је добила данашње границе Далмације. Граница се назвала Моћениговом линијом, према главном далматинском провидуру Алвизу Моћенигу.

Млетачко - турско разграничење извршено је од 1721. до 1792. године. Аустријско - млетачка граница утврђена је коначно тек 1792. године, а аустријско- турска Свиштовским миром 1791. године. Међутим, оно што је утврђено Пожаревачким миром 1718. године битније није утицало на промјену граница у близини Тромеђе.

У једној млетачкој хроници из 1759. године наводе се капетани у книнском котару, између осталих Плавањац Ратко Ђурић (Раде Ђурић Телента, примедба аут). Као тадашњи плавањски парох наведен је Аврам Симић.

Бурни 20. вијек

Почетком 20. вијека почиње и организовано задругарство у Плавну. На иницијативу просвјетно-привредног друштва „Српска зора”, основаног 1902. године у Дубровнику, као и захтјева скупа одржаног у Книну годину дана раније (20. и 21. септембра 1901), долази до формирање земљорадничких задруга на подручју сјевернодалматинске Загоре. Прва земљорадничка задруга је основана 1904. године у Ђеврскама, а до 1909. године формиране су задруге у још неколико села, међу којима у Плавну.

Када је 1. децембра 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, пролонгирано је уједињење дијела Далмације у новостворену државу, а книнско подручје анектирали су Италијани.

Апел народа сјеверне Далмације, који је потписало и више од 86.000 становника Книнске Крајине и Буковице, уручен је 16. априла 1919. године секретаријату мировне конференције у Паризу, а да се позитивно ријеши посебно је заслужан амерички предсједник Вудроу Вилсон.

Плавањци, који су масовно учествовали у том плебисциту, нису остали само на апелу. Тако је у Дошници, између Плавна и Голубића, 5. септембра 1919. године дошло до сукоба мјештана и италијанских артиљераца у којем није било жртава.

Плавно је као и читава Книнска Крајина у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ушло тек 1921. године, на основу рапалског уговора потписаног између Краљевине Италије и Краљевине СХС 12/13. новембра 1920. године. Управо то је и вријеме почетка масовнијег исељавања Плавањаца у Шабац, Ириг, касније Батајницу код Беогрда и тек послије Другог свјетског рата у Книн.

У годинама непосредно пред Други свјетски рат, у селу је изграђена зграда централне основне школе која је тада, као и деценијама касније носила име „Доситеј Обрадовић“ а у Радљевцу и њено подручно одјељење. Завршен је пут преко Дошнице, и почела градња пута према Доњем Радљевцу. Основано је неколико пољопривредних и других задруга, међу којима пчеларска и ткачка. У близини цркве на Башинцу, у једној приватној кући дјеловала је здравствена станица. У Плавну је захваљујући повољним климатским и другим условима интезивније него у другим селима развијано пчеларство, а највише заслуга припада тадашњем свештенику Миливоју Јелачи.

Када је 26. августа 1939. године, на сонову споразума српског политичког првака Драгише Цветковића и вође Хрватске сељачке странке Влатка Мачека образована Бановина Хрватска, плавањски домаћини, односно представници 559 домаћинстава колико је тада било у селу, су били међу првима који су потписали петицију да се њихова села издвоје из те Бановине и да се припоје Бановини Врбаској са сједиштем у Бањалуци. Домаћини из свих книнских насеља су потписивали истовјетан текст: „Ми Срби (сачуван је документ у којем пише села Радљевац), општина Книн, среза Книн, бивше Бановине Приморске, сада Хрватске, желимо одвојење од Бановине Хрватске и присаједињење Бановини Врбаској, односно Србији“.

До испуњења жеље далматинских и других Срба да не припадну Бановини Хрватској није дошло, а њено формирање био је увод у трагична ратна збивања 1941-1945, као и оно што се дешавало у грађанским ратовима 1991-1995. у вријеме распада тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

У Плавну је, нападом Срба устаника на усташку жандармерију 28. јула 1941, организована једна од првих оружаних акција не само у Далмацији и на Тромеђи.

У новијој историји село ће остати запамћено по оснивању Српског културног друштва „Зора“, 25. новембра 1989, и пред сами крај трагичног 20. вијека, по масовним убиствима и разарањима хрватске војске и полиције у злочиначкој акцији „Олуја“ августа 1995. године.

Плавно и Доситејева „Ижица“

Доситеј Обрадовић, прије него се упутио на Свету гору, два мјесеца је био у манастиру Драговић код Врлике. Чим је оздравио, кренуо је на Атос гдје је провео јесен и зиму 1765. и прољеће 1766. године, када је отишао у Смирну. Ту се три године школовао код чувеног Јеротеја Дендрина, а 1768. у повратку у Далмацију се неко вријеме задржао у албанском племену Хормовит и потом на Крфу.

У Плавно, је стигао тако што је претходно у Надину, мјесту у Равним Котарима, срео драговићког монаха Спиридона Торбицу, који му је препоручио да иде за учитеља и капелана у његово родно мјесто („прекрасно српско село Плавно, где се прими школе и почне децу учити“, како је записао Севастијан Илић).

Доситеј о томе пише у аутобиографији Живот и прикључењније: „’Ајде, крашани“, рече | ми, „са мном у Плавно. Ти знаш како је оно лепо и здраво место; онде сам ти ја с нашим Мелетијем протосинђелом на капеланији. Кућа црковна има за школу. Тако ми [х]ле6а и соли, што смо заједно јели, хоћемо стајати онде како паше!” „Добро“, речем му, „док сте ви двојица онде. Али ти добро знаш да се ви често промењујете, пак ако после дођу какве кавгаџије на ваше место и узишту да ми игуманишу и заповедају, а мени тога није, фала богу, нужде трпити”. „Шта? Ми отићи, док си ти онде! Нипошто.” Обештам се и дам руку.

Стојећи у Плавну, у сва три далмације манастира и у друга различна села и вароши на церковне празнике позивали су ме проповеди говорити. То је мени врло ласно било, јер сам довољно на то потребни[х] књига, како на греческом тако и на [и]талијанском језику, имао. На друго лето, оно исто што сам ја предрекао, збуде се; дигну из Плавна речене капелане, а на њи[х]ово место дођу неки, с којима ми није било мирно.

Доситеј је у Плавну провео више мјесеци године 1769. и прву половину 1770, коју је обиљежила хладна зима. Ту је, 16. марта 1770, завршио писање друге Буквице, познатије као Ижица.

Истог дана је Доситеј насловио и писмо киру Симеону Стефановићу: „Ко је у Плавну и мало дана са мном постојао и видио колике књиге стоје ми над главом, неке мени природне славјанске, неке јелиногреческе, а неке италијанске и како тацитаменте (итал. тајно, прим. аутора), вичу му говорећи: „Читај нас, не држи нас залуиду будући нас донио из Смирне и из Венеције (...) Толико дела, како рекох, имајући, љубов ваша јест ме подвигла да се потрудим и да из неких јелиногреческих књига составим и на наш прости језик испишем ову Буквицу...“.

То, по обиму, мало дјело писано је народним језиком Книнске Крајине, а читаоцима аутор поручује.

„Ја јесам вами, љубими читатељу, прије ове књижице писао другу по алфавиту и ти си је примио и ползовао се. Ево ја долазим да ти поштено платим за поштење којим си поштимао прву Буквицу, плаћам пишући вам ову другу Буквицу, у којеј показаћу ти мудрих људеј научења“, поручио је аутор.

О Плавну у вријеме писања књиге (и то под словом ижица), наведено је: „...А ево већ, будући се и ноћ приближила, ја хитим да приспијем школи, да лиценцијам (отпустим) ученике моје. А биће се и поп Данил застарао, не знајући шта ће вечерати, јер како запостили, све ми је невесео, будући се у Крфу, код куће своје, научио имати довољно посне рибе, кано ти при мору, а у студеноме Плавну не има ништа ван да би прге од кукуруза или пуленте, а бели се грах штеди за празнике“.

Потом се аутор преселио у Скрадин, гдје је написао „Вјенац од алфавита“. Скрадин је и у то вријеме био урбанизована средина, што је посебно истицао. У луку на ријеци Крки су допловљавали бродови са житом и другим теретима, а градић је имао и неколико храмова, православних и римокатоличких.

Доситеј је напустио Далмацију када је имао око 30 година. До тада је научио румунски, руски, црквенословенски, класични грчки, новогрчки, италијански, латински и албански језик.

Доситејев траг у Плавну и Книнској крајини данас

Спомен плоче Доситеју постављане су 1961. У Плавну, као и у Книнском Пољу (код Цркве светог Ђурђа) и Голубићу.

У Плавну је двадесеатк година касније постављена још једна, црквена спомен – плоча, и то на зиду историјске „братске куће“. Плавањска „свјетовна“ спомен плоча је почетком седамдесетих нагорјела у пожару зграде сеоске Основне школе која је у то вријеме носила име „Доситеј Обрадовић“. Са школе – згаришта је склоњена неколико година прије „Олује“, а данас – зна ли се макар гдје је?

Сачувана је спомен - плоча на „братској кући“ у селу, а испред куће храст, народ вели да је то „унук“ оног из Доситејевог времена, за који легенда тврди да је био учитељев рукосад. Прије неколико година новцима Плавањаца који живе у Батајници и другим мјестима Србије, као и у САД и Канади, обновљен је кров „братске куће“ која је тако, можда и у посљедњем часу, спасена од урушавања.

Прије неколико година акцијом завичајног друштва „Плавно“ обновљенља је и Црква аветог Ђурђа, на Башинцу. Замијењена је дотрајала кровна конструкција и измијењен цријеп.

Плавањски уговор са манастиром Драговић

Плавно је, у другој половини 18. вијека, а неки подаци говоре и много раније, потписало уговор са манастиром Драговићем. Плавно је било метох, Драговић је на Башинцу имао економију, док су његови калуђери имали млиницу на ријеци Радљевац. Плавно није било само уобичајен метох једног манастира, него је тим уговором преузело и обавезу да му обезбеђује монахе. То је деценијама и чињено, више драговићких калуђера је у Шуматорији, гробљу код плавањске цркве светог Ђурђа и сахрањено, а гробови су до данас очувани.

Више калуђера манастира Драговић рођено је у плавањским Торбицама, Бурсаћима, Дубајићима и Груборима, као и у досељеним породицама Петрановић и Штрбац. Није, међутим, са сигурношћу могуће утврдити да су сви, углавном драговићки монаси који су носилy та презимена, и рођени у Плавну, јер подаци о њима углавном нису доступни. Поуздан, али непотпун је и податак да је у плавањској Шуматорији (гробље на Башинцу, примједба аутора), сахрањено неколико свештеника и монаха.

Торбице су били и драговићки монаси Глигорије (једно вријеме калуђер у самом Плавну), Дамјан (парох у Шибенику), Викентије (у Жегару и манастиру Крупа). Историографија је, у једном докуметну из 1825. године, сачувала и име плавањског свештеника Саве Торбице. (34)

Сачуван је и податак да су школу у манастиру Драговићу у исто вријеме похађали Исајије Торбица и Илија Грубор.

Презиме Дубајић (које се разгранало осим у Плавну још и у Кистањама и Оћестову), носили су драговићки калуђери Исајија и Стефан. Оба су били предводници устанака. Исаија Дубајић је повео устанак против Млечана 1705. године (по много чему сличан Куриџиној буни годину дана раније), у којем је учестовало 7.000 наоружаних Срба, а који је у крви угушен. Вођа устаника је отјеран на доживотну робију.

Устаник Стефан Дубајић је, вијек послије свог презимењака Исајија, 1809. године, предводио буну против Француза, радећи у корист Аустрије, због чега га је, унији наклоњен, епископ Бенедикт Краљевић казнио проклетством, а Аустрија, за награду именовала за војног капелана. Калуђер Стефан је умро у ћелији драговићког манастира у Врлици, 1834. године.

Аутор: Данко Перић

Последње ажурирано уторак, 02 август 2016 11:51
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.