By PLAVEB
Бранко Ћопић ПДФ Штампа Ел. пошта
уторак, 11 јануар 2011 12:47

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић (Хашани, 1. јануар 1915—Београд, 26.март 1984) је српски књижевник. Рођен је у селу Хашанима, под Грмечом ("четири сата хода" од Босанске Крупе). У четвртој години је остао без оца који је умро од "шпанске грознице", са сестром Смиљком, братом Рајком тако да су се о њему старали мајка Софија и дјед Раде. Основну школу завршио је у родном мјесту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године. Прву причу објавио 1928. године, а прву приповијетку 1936. Његова дјела су превођена на енглески, њемачки, француски и руски језик. Био је члан Српска академија наука и уметности и Академија наука и уметности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство, скоком са моста Брадство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.

У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.

Биографија

У време када је рођен његов отац Вид, као војник аустроугарске армије, борио се негде на фронту у Карпатима, а његов стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против Аустро-Угарске.
Прва прочитана књига била му је „Мигел Сервантес“ коју је, негде у трећем разреду, купио од учитељице. У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса, скупа са неколико одломака из његовог романа „Дон Кихот“. Следеће прочитане књиге биле су „Доживљаји једног вука“, па „Доживљаји једне корњаче“.[1]

Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац“ 1928. године а прву приповијетку "Посмртно руво Соје Чубрилове", у "Политици" 1936. године. Ћопић је похађао учитељску школу у Бањалуци и Сарајеву, а завршио у Карловцу, а Филозофски факултет у Београду. Већ као студент афирмисао се као даровит писац и скренуо на себе пажњу књижевне критике; 1939. године је добио награду „Милан Ракић“. Уочи Другог светског рата налазио се у ђачком батаљону у Марибору. У данима Априлског рата он је, са групом својих другова, покушао да пружи отпор непријатељу код Мркоњић Града. После тога је отишао у свој родни крај, а са почетком устанка, ступио је у редове устаника и међу њима остао током целе народноослободилачке борбе. Све време рата био је ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником Скендером Куленовићем. Под снажним утиском виђеног и доживљеног, Ћопић још у току рата пише пјесме и приче које у односу на народ имају мобилизаторски карактер, и много ведрине и хумора у себи. Његово патриотско предавање народу и борби за слободу овјенчано је признањем да је "најизразитији пјесник наше Револуције". Ћопић је носилац Партизанске споменице 1941, Ордена заслуге за народ I и II реда, Ордена братства и јединства Iреда, Ордена Републике, Ордена југословенске заставе са лентом. По завршетку рата, био је уредник "Пионира" (1944-1949), а од 1951. године професионално се бави књижевним радом.

После рата неко време је био уредник дечијих листова у Београду, а потом почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечијих писаца рођених на југословенским просторима.
Дела су му превођена на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, румунски, словеначки и мађарски језик. Био је члан САНУ и АНУБиХ.
Цели радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је често путовао по Југославији и другим европским државама.

За књижевни рад добио је, међу осталим, Награду АВНОЈ-а и Његошеву награду (обе 1972).

26. марта 1984. у својој 69. години живота Бранко Ћопић је извршио самоубиство скоком са моста. Сахрењен је у Алји великана на Новом Гробљу у Београду.

Књижевни опус

Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.

Ослушкујући живот и ријечи живота Ћопић је створио свој сопствени језик. Језик свјеж, мек, ведар, њежан, сјеновит као шума и каткад тужан као изненадна сјета. Његови су људи говорили сваки својим језиком из живота и умења, а писац их је окруживао својом реченицом лирике и топлине. И онда, спајајући неспојиво, све то прозрачио и окрилатио смијехом.

Почетком 1950их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.


Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.

Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.

Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено рађање домовине“.

Бранко Ћопић је цењен и као дечји писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

Дела

Збирке приповедака

  • Под Грмечом (1938),
  • Борци и бјегунци (1939),
  • Планинци (1940),
  • Роса на бајонетима (1946),
  • Свети магарац (1946),
  • Сурова школа (1948),
  • Људи с репом (1949),
  • Одабране ратне приповетке (1950),
  • Изабране хумористичке приче (1952),
  • Љубав и смрт (1953),
  • Драги ликови (1953),
  • Доживљаји Николетине Бурсаћа (1955),
  • Горки мед (1959),
  • Башта сљезове боје (1970);

Романи

  • Пролом (1952),
  • Глуви барут (1957),
  • Не тугуј бронзана стражо (1958)
  • Осма офанзива (1964),
  • Делије на Бихаћу (1975);

Збирке песама

  • Огњено рађање домовине (1944),
  • Пјесме (1945),
  • Ратниково прољеће (1947);

Комедије

  • Доживљаји Вука Бубала
  • Одумирање међеда

Дела за децу

  • У свијету медвједа и лептирова (1940), приповетке
  • Приче партизанке (1944), приповетке
  • Пјесме пионирке (1945), песме
  • Бојна лира пионира (1945), песме
  • Дружина јунака (1945), приповетке
  • Бајка о сестри Ковиљки (1946), проза
  • Доживљаји кума Торбе (1946), приповетке
  • Вратоломне приче (1947), приповетке
  • Армија одбрана твоја (1947), песме
  • Сунчана република (1948), песме
  • Рудар и мјесец (1948), песме
  • Јежева кућица (1949), песма
  • Приче испод змајевих крила (1950), приповетке
  • Пијетао и мачка (1952), приповетке
  • Доживљаји мачка Тоше (1954), приповетке
  • Лалај Бао, чаробна шума (1957), песме
  • Орлови рано лете (1957), роман
  • Партизанске тужне бајке (1958), приповетке
  • Вечерње приче, (1958), приче у стиху
  • Дједа Тришин млин (1960), збирка песама
  • Приче занесеног дјечака (1960), приповетке
  • Магареће године (1960), роман
  • Славно војевање (1961), роман
  • Битка у Златној долини (1963), роман
  • Мала моја из Босанске Крупе (1971), песме
  • Глава у кланцу, ноге на вранцу (1971), приповетке
  • Лијан води караване (1975), приповетке.

Сабрана дела

  • објављена у 12 књига 1960.
  • објављена у 14 књига 1978.

Награде

  • Награда Академије седам уметности (1938),
  • Ракићева награда (1939), Српске академије науке и уметности (1940),
  • Комитета за културу и уметност (1947, 1948),
  • Владе ФНРЈ (1949),
  • Савеза синдиката (1953),
  • Дечје књиге (1954),
  • Октобарска награда Београда (1956),
  • НИН-ова награда критике (1958),
  • Младог покољења (1964),
  • Награда АВНОЈ-а (1972),
  • Награда Змајевих дечјих игара (1971),
  • Његошева награда (1972).

Референце

  1. 1.^ Бранко Ћопић: Moj život i književni rad
  2. 2.^ Бранко Ћопић: биографија и библиографија
Последње ажурирано субота, 05 март 2011 11:37
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.