Приче радљевачког млина

Текст: Марко Синобад
Народно предање: Тодор Синобад Тоша (рођ. 1936. год.) и Владимир Синобад Еро (рођ. 1927. год.)
Цртежи: Небојша Синобад Гула

Поток Радљевац један је од значајнијих водених токова у Книнској Крајини. Извире у селу Плавну, на тромеђи Лике, Босне и Далмације, а увире у ријеку Бутижницу, изнад Булиног моста на самом улазу у град Книн. Дужина његовог тока износи око 19 км, а разлика у надморској висини између извора (око 400 м н.в.) и ушћа (око 220 м н.в.) је око 180 м.

Топографска карта у размјери 1:25000, извор потока Радљевца смјешта у југозападни дио Плавног поља, подно засеока Торбице. Идентичан податак појављује се и у географској литератури (Шеша 2008: 20). Међутим, први стабилни аустријски катастар биљежи другачије.  На аустријској катастарској мапи општине Плавно из 1829. године, као извор Радљевца означен је јаки водени ток који извире подно Вилешовице, а више засеока Јовичићи и Двокићи. Овај податак преносе и аустро–угарске топографске карте Книна и Ервеника у размјери 1:75000 из друге половине 19. вијека. Данас је од некада јаког воденог тока највећим дијелом преостало сухо корито које је на појединим мјестима широко и до 100 метара. Овуда протјечу тек мањи потоци Гудура и Буковац, док се само у кишним периодима водени ток знатније појача. Сви повремени и стални водени токови у Плавну, било површински или подземно, отјечу према југозападном дијелу поља гдје је оно најниже и гдје се сви улијевају или извиру у ток који се од Торбица низводно данас назива Радљевцем. Значајнији притоци Радљевца су потоци Куњајица, који у Радљевац утјече мало ниже од мјеста гдје он напушта Плавно поље и Дошница који утјече на самом улазу у Книнско поље.

Име потока Радљевца вјеројатно је изведено из имена Радин поток које биљежи Опширни катастарски попис Клишког санџака из 1574. године. У рубрици нахије Книн спомињу се два млина на Радином потоку која су се налазила у истоименом селу.  Овај попис биљежи и село "Радин Дол" које је имало седам домаћинстава и припадало сусједној нахији Звониград.  Село Радин Дол у нахији Зрмања и Попина, биљежи и Опширни попис  Клишког санџака из 1550. године (Спахо и Аличић 2007: 6). Ови подаци упућују на закључак да су Радин поток из османлијског дефтера и данашњи Радљевац један те исти поток. Када је и како хидроним Радљевац замијенио старији хидроним Радин поток можемо само претпостављати, али је врло лако могуће да се то догодило поткрај Морејског рата (1684.–1699.) када је дошло до значајних демографских промјена на овом подручју (Десница 1923: 66–68). Село и поток по имену Радљевац (Radeglievaz, Radiglevaz) биљеже се већ у млетачком катастру који је саставио инжењер Пиетро Цигни у раздобљу од 1735. и 1737. године. Хидроним Радљевац (Torrente Radiglievaz) такођер биљежи и први стабилни аустријски катастар.

На самом улазу у кањон, кад се из села Радљевца крене у сусједно село Плавно, с десне стране подно цесте након што се пређе мост преко потока Радљевца, налази се млин који мјештани називају Тинторовим и/или Торбичиним. Око 300 м узводно од овог млина су рушевине још једног млинског комплекса који се такођер назива Торбичиним млином. Западно над кањоном су Градина (▲541) (фотографија бр. 1) и Жабинац, док се источно уздиже радљевачка Пљешивица (▲728) која доминира над цијелим Радљевцем.

Градина на Жабинцу значајан је археолошки локалитет у овом крају. Током бронзаног или жељезног доба над самим кањоном подигнуто је једно мање утврђење. Још увијек су видљиви остаци сухозидног бедема на западној и сјеверозападној страни с којих је насеље било најмање заштићено због отворености према платоу Жабинца (Синобад 2007: 86). Овај бедем затварао је простор градине који је са свих других страна био природно брањен стрмином кањона. Судећи на темељу случајно пронађених археолошких налаза, на Жабинцу, дуж прилазног пута према градини, налази се гробље локалног илирског становништва које је било у функцији прије доласка Римљана, али и почетком њихове управе (Синобад 2007: 86).

Испод Градине на Жабинцу, а изнад Тинторовог млина и плавањске цесте, у античко доба пролазио је водовод за град Бурнум у данашњим Ивошевцима код Кистања. Овај водовод полазио је с једног од извора у плавањским Барама. Укупна дужина трасе водовода за Бурнум износила је око 32 км, а капацитет 72 литре по секунди што износи 6221 м³ воде на дан (Илаковац 1982: 257). На мјесту гдје је траса водовода прелазила бујични поток који тече са Жабинца према Радљевцу, за потребе римског водовода усјечен је у живу стијену 5 м дубок усјек у облику слова V. Мало ниже на траси водовода, на југоисточним падинама Градине и Жабинца, за исту намјену направљени су бочни усјеци у стијенама. Они се могу видјети с плавањске цесте прије него се из смјера села Радљевца код млина пређе мост. Сматра се да је водовод за Бурнум градила римска војска почетком 1. в. н. е. (Ибид: 101–105).

Остатке овога водовода на дионици трасе кроз село Радљевац, мјештани називају и Радина водојажа или скраћено Радина јажа јер се по народном предању сматра да се неимар водовода за Шупљају звао Раде. Цијела легенда иде овако: Лијепу и паметну дјевојку завољела су два младића, Раде и Илија. Да не би одвећ трошили вријеме на љубав, одлучи дјевојка да ће се удати за онога који први заврши свој задатак. Раде је требао изградити водовод за Шупљају, а Илија цркву. Илија је био марнији од Раде и могао је раније испунити свој задатак. Наводно му је само један камен преостао да црква буде завршена кад је дјевојка умијешала прсте у његов посао. Она је била више наклоњена Ради па је смишљено завлачила Илијин посао, говорећи му да се не жури, јер и онако треба ставити још само један камен. Раде је уз помоћ дјевојке предухитрио Илију па је вода за Шупљају потекла прије него је овај довршио градњу цркве. Тако се дјевојка удала за Раду (Ибид: 44).

Иако се Тинторов млин налази у непосредној близини плавањске цесте, остаје готово невидљив оку оних који аутом путују из или према Плавну. Скривају га крошње високих бријестова који расту уз поток у близини цесте и подзид који пријечи да цеста не склизне на њега. Бројна популација јавора, граба и јасена који су зарасли у бујну вегетацију, чине скоро непроходнима обје обале потока узводно од млина (фотографија бр. 2). Тек кад се човјек заустави уз цесту и приђе самом рубу подзида, пред њим се указује лијеп поглед на млин и поток Радљевац.

Тинторов млин састоји се од главне зграде и помоћне зграде у функцији коњушнице која се веже уз западни зид прве (цртеж бр. 1). Оријентација млина је исток – запад. Димензије главне зграде млина су 10,3 × 3,8 м, док укупна дужина заједно с коњушницом износи 13,8 м. Висина њених ластавица је око 4 м (цртеж бр. 2). Млин је озидан локалним каменом који је за потребе градње тек грубо притесан (фотографија бр. 3). За кровне греде искориштена су млада стабла бјелогорице на које су постављене камене плоче такођер убране у близини млина. Као везивно средство кориштен је слаби вапнени морт помијешан с локалним жућкастим пијеском.

Док је главна зграда у релативно солидном стању, коњушница је већ одавно изван функције. Дрвена кровна конструкција јој је пропала, а разбијене покровне камене плоче затрпале су просторију скоро пола метра у висину од ходне разине. Додатни шут створен је и урушавањем дијела западног зида (фотографија бр. 4). Он је још стајао када су конзерватори 1988. године долазили у млин. Постојала је само једна рупа у њему која се могла санирати уз мало труда. У јако лошем стању данас је и јужни зид коњушнице. Површина коњушнице у габаритима зидова износи 11 м², док је ходна површина била упола мања. Дуж западног зида у дужини од два метра је камена клупа, а у наставку су западни и сјеверни зид подигнути на камену живцу који скоро два метра улази у простор коњушнице.

Улаз у главну зграду налази се на њеном јужном прочељу (цртеж бр. 3). Десно од улаза у разини земље су два архиволта испод којих је отјецала вода која је падала на лопатице и покретала млинско коло. Јажа за воду под западним архиволтом још је у солидном стању, док је источни архиволт у потпуности затрпан земљом. Два архиволта указују да су барем у једном периоду радила два млинска кола. Изнад ових архиволта, на јужној фасади млина су два мања прозора која тек донекле расвјетљавају замрачени амбијент унутрашњости. Првотно је постојао само источни прозор, док је западни, вјеројатно из разлога да се унутрашњост млина више освијетли, пробијен раних осамдесетих година прошлог стољећа. На лијеву страну кад се уђе у млин је огњиште и омањи креветац прислоњен уз јужни зид. Насупрот улаза уз сјеверни зид је камена клупа звана позид, на који су се одлагале вреће, али такођер на који се могло сјести да се прекрати вријеме чекања док се мљело жито. Десно од улаза је млинско коло. Иако постоје лежишта за два кола, у посљедње вријеме док је млин био у функцији, користило се само једно коло. Површина унутрашњости главне зграде млина износи 25,5 м².

Положај на којем је млин саграђен редовито је изложен одрону камења с обронака кањона и утјецају атмосферилија и влаге с потока Радљевца. Чак ни за дугог љетног дана млин не прима пуно сунца јер му оно релативно касно изађе изнад Пљешивице и рано зађе за Жабинац. Млин је претрпио мања оштећења у потресу у касну јесен 1986. године. На јужном зид, изнад креветца уз огњиште, појавила се пукотину дуга око један метар. Такођер су двије греде које носе кровиште и вежу сјеверни и јужни зид испале из свог лежишта. Конзерватори Регионалног завода за заштиту споменика културе из Сплита обишли су млин 1988. године и направили пројект санације штете од потреса, али се он због избијања рата није провео у дјело. Пројект је израдио конзерватор Иво Војновић, дипломирани инжењер архитектуре.    Тинторов млин регистрирано је културно добро које је уписано у Регистар културних добара Републике Хрватске под бројем РСТ – 930 рјешењем тадашњег Регионалног завода за заштиту споменика културе у Сплиту од 27. 12. 1976. године. Тинторов млин био је тада једини активни млин у Плавну.

Иако је сада у запуштеном, а дијелом и рушевном стању, Тинторов млин још увијек свједочи да је био велебан и значајан. Има нешто у овом млину што је тешко ријечима дочарати, што врло лако заплијени човјеков поглед и оживи машту да пожели докучити одговор на бројна питања која се гледајући га мотају му по глави. Овај рад настао је управо из порива да разну архивску грађу и усмену баштину која се односи на млин приближи свима онима који своје осјећаје могу препознати у овдје изнесеним. Тинторов млин свједочио је бројним друштвеним догађајима који су се у њему и пред њим одигравали. Уз њега су одрасле бројне генерације Плавањаца и Радљевчана, а пред њим су знали починути бројни путници намјерници које би пут овуда навео. За свога постојања млин је доживио више грађевинских санација, доградњи и пренамјена просторне концепције. Највећи дио ових спознаја трајно је препуштен забораву, али дио се ипак очувао и овдје ћемо их записати у нади да ће у скорој и даљој будућности бити људи, јер их и сад има, који ће наставити радити на очувању млина и његове баштине. Кренут ћемо редом, полако одмотавајући временску ленту унатраг.

Млин се назива Тинторовим јер га је користила породица Цвије Тинтора (1926. – 1992) из села Радљевца. Данас у Радљевцу не живи ни један члан ове породице. Већина њих избјегла је у Србију пред ратним вихором у аугусту 1995. године. Док је Цвијо умро у Радљевцу, његова покојна жена Ружица умрла је у прогнанству у Батајници покрај Београда 2008. године. Просјечни времешнији повратник у книнском крају казао би за оне који су умрли ратних година да су имали срећу што нису доживјели прогнанство већ су умрли на свом огњишту. Цвијо и Ружица за собом су оставили петеро дјеце: Тоду, Мару, Мику, Дамјана званог Дакицу и Јованку (удана за Ђуру Двокића). Након што су избјегли у Србију, успјели су се скућити у Батајници гдје и сада живе сви осим Ружице и Тоде, који је такођер умро прије неколико година. Иако је минули рат био пресудан за отуђивање ове породице од свог радљевачког огњишта, миграција према урбаним срединама почела је неколико десетљећа раније у складу с оновременим трендом депопулације села и интензивирања процеса урбанизације и индустријализације градова.
Цвијо био је запослен у книнској Агропреради гдје је радио као возач камиона за доставу круха. На овом радном мјесту је радио све до 1983. године када је, услијед несреће с експлозивом у којој је изгубио око и дио шаке, пријевремено отишао у инвалидску пензију. Након тога највише је времена проводио у родном Радљевцу. Тоде се такођер млад запослио у Книну као возач аутобуса у подузећу Јадрантранс. Возио је аутобус на релацији Книн – Плавно. Био је енергичан возач који је волио свој посао и повјерени му аутобус, у то вријеме популарни Аутокаросеријин модел Дубрава. Постоји анегдота у книнском крају везана управо уз тај аутобус и Тоду. Због бројних кривина којима се цеста кроз кањон Радљевца пробија према Плавну и Тодиног мало јачег гаса, вожња аутобусом знала је често нашкодити путницима. Једна је старица не могавши више, увијек изнова подносити мучнину од вожње аутобусом из Плавна у Книн и натраг, свратила у книнску апотеку и обратила се питањем ''имате ли шта против плавањског аутобуса?''. Тоде се од аутобуса који је возио ријетко кад одвајао и није му било право кад га је морао препустити другом возачу. С њим је кажу, потрпавши у њега своје сусељане, пред ''Олујом'' избјегао и у Србију.

Вратимо се сада млину. Док су Цвијо и Тоде због посла гравитирали Книну, у Радљевцу је стално боравила Цвијина жена Ружица и њене кћери Мара и Мика. Као што је Тоде био предан вожњи аутобуса, тако се његова матер Ружица односила према млинарским пословима. Толико је времена проводила у млину да се скоро уопће није бавила вођењем кућанства. Чим је стасала њена кћер Мара, повјерила јој је кућанске послове. Ружица је била посљедња која је одржавала млин у својој функцији. Кажу да је била јака жена. Још увијек се памти и препричава како се Ружица удала у кућу Тинтора и постала млинарица. Прича иде овако. Ружица је у Тинторов млин долазила док је још цура била јер су је родитељи тамо слали мљети жито. Милан, Цвијин отац који је у то вријеме био млинар, запазио је како Ружица с изузетном лакоћом скида и диже вреће с магарца, стога је стао све више промишљати како би ваљало да му баш она буде снахом. Имати тако јаку, окретну и спретну жену за снаху, чинило се Милану згодном приликом коју не би требало пропустити. Како је Милан замислио тако се и обистинило. Посредством своје невјесте (братове жене), затражио је младу Ружицу од њеног оца који је пристао да му кћер пође за Цвијом. Тако је Ружица прешла у кућу Тинтора и више него други укућани, била Милану од помоћи око млина. Кад је Милан зашао већ у године и физички онемоћао, Ружица је у потпуности преузела на себе вођење млина.

Сада ћемо се позабавити Миланом Тинтором, особом због којег су појединци почели млин називати Тинторовим. Млин није од давнина био породично наслијеђе Тинтора, већ га је Милан добио у доти. Миланова жена Марија, звана Мара, била је родом Торбица из сусједног села Плавна. Торбице су некада словиле за један од угледнијих и имућнијих плавањских родова .  Мара је у дјевојачким данима била једна од љепших и стаситијих цура у селу. С обзиром на поријекло и изглед, била је изнимно пожељна удавача. Прича се да су се у њу загледавали бројни, те да је чак била обећана другоме када је из Плавна кришом преко Жабинца побјегла Милану у Радљевац.

За Милана кажу да је био човјек пунијег и набијенијег стаса, да је често носио кожун и да је увијек пушио лулу. Препричава се и то да је, у вријеме кад је узгој духана био илегалан, садио духан међу кукурузом да би га скрио од погледа финанца. Током Првог Свјетског рата био је мобилизиран у аустро–угарску војску и распоређен на талијански фронт гдје је остао све до завршетка рата. За разлику од бројних његовим сусељана, успио је преживјети рат и вратити се фамилији у родни Радљевац и свом предратном животу. Кад је пошао у рат, код куће је оставио жену Мару и петеро дјеце: Јеку (рођ. 1906. г.), Дамјана (рођ. 1908. г.), Милку (рођ. 1910. г.), Анђу (рођ. 1912. г.) и Тоду (рођ. 1914. г.). Након рата добили су још троје дјеце: Даринку (рођ. 1922. г.), Младена (рођ. 1924. г.) и Цвију (рођ. 1926. г.).

Након што се вратио из рата Милан је млин добио на употребу од свог таста како би лакше прехрањивао своју породицу. Вријеме талијанске управе у дијелу Далмације у послијератном периоду (1918. – 1923. г.) обиљежило је лоше економско стање које је нагнало бројно становништво да се одсели с ових подручја (Перичић 1973: 7–43). Милан је у млину проводио доста времена. На путу од куће до млина и натраг, морао је сваки пут с камена на камен прескакати Радљевац, јер тада није било данашњег моста. Кад је било пуно посла често је знао и преспавати у млину. Спавао је уз огњиште на простом кревету склепаном од даске цоларице на које је полагао прости биљац. Овај кревет стајао је у млину све до прије неколико година, када је због трошности морао бити замијењен новим. Поједини његови унуци још памте како су с дједом знали лежати у том кревету, док би он пушући кроз цијев да се не устаје, распиривао ватру на огњишту. Редовно је обрађивао и башчу која се налазила у близини млина, лијево испод цесте након што се пређе мост преко потока. Док се Милан бавио млинарским пословима, Мара је у кући држала гостионицу. Њихова кућа била је окупљалиште многих, што потврђује и поштански сандучић који је стајао на њој.

Сада ћемо се позабавити оним временом док се млин још није називао Тинторовим. Посљедњи Торбица који је био посједник млина је Данило, Марин отац и Миланов пунац. Данило Торбица био је наочит, угледан и поштован човјек у својој заједници. Кажу кад је умро да је превалио стоту годину живота. Још има људи који га памте. Приповиједа се да је његовао бркове и да се облачио традиционално. У свечанијим приликама на глави је носио црвену капу с китама, био је одјевен у бијелу кошуљу и крожет, а око паса је носио пашњачу у којој му је задјенута стајала лула. Памти се да је све до пред смрт обичавао у млин дојахати на свом доратастом коњу. На коњу је такођер долазио код кћери и зета у Радљевац на Тинторову крсну славу св. Кузме и Дамјана.

Млинаре који су претходили Торбица Данилу и судбину млина у ранијем периоду усмена предаја више не памти, стога ћемо се осврнути на архивску грађу која се чува у Државним архивима у Задру и Сплиту, те Оријенталном институту у Сарајеву. Архивска грађа неисцрпно је врело спознаја о бројним аспектима друштвеног живота у прошлости. Кроз неколико одлазака у споменуте архиве, пронашли смо више података односних на млин.

У уписнику честица земље и зграда катастарске опћине Плавно из 1879. године укњижено је да је млин (катастарска честица зграде бр. 862) тада био у посједу Торбица Симе пок. Ђуре.  У посједу истога био је и млин (катастарска честица зграде бр. 861) који се налази на Радљевцу око 300 метара узводно од Тинторовог млина. Споменути уписник, међу посједницима у катастарској општини Плавно биљежи и Торбица Данила пок. Дамјана који би се могао бити Торбица Данило из наше приче. Тада је вјеројатно био човјек касне средње доби. Међутим, оно што помало збуњује је да у то вријеме Данило није био укњижен као посједник млинова, па се поставља питање у којем је односу био с Торбица Симом пок. Ђуре и како је дошао у посјед једног или оба млина. Одговор на ово питање можда се крије у истом Уписнику гдје за једну стамбену кућу у Плавну (катастарска честица зграде бр. 322) стоји да је истовремено била у посједу двојице: Торбица Симе пок. Ђуре и Торбица Данила пок. Дамјана. Податак указује да су дотична двојица вјеројатно били у одређеном сродству те да је Данило био насљедник свих или дијела Симиних некретнина.

У још старијем уписнику честица зграда катастарске опћине Плавно из 1830. године, млинови (катастарске честице зграда бр. 861 и 862) су били у посједу Торбица Илије (Torbizza Ellia).  Он би могао бити Симин и Данилов дјед. Илија је био изнимно имућан јер је у свом посједу имао бројне некретнине у Плавну. Осим два споменута млина, посједовао је још један млин (катастарске честице зграде бр. 324) у Плавну. Само у уписнику честица зграда, не рачунајући земљишне посједе, биљежи се да је посједовао три штале (катастарске честице зграда бр. 261, 262 и 327), седам штала с двориштима (катастарске честице зграде бр. 184, 311, 313 и 323), два дворишта (катастарске честице зграде бр. 334 и 336), једно двориште које је дијелио с Торбица Саверијом (Torbizza Saverio) (катастарска честица зграде бр. 330) и још једно које је дијелио с Торбица Алексом (Torbizza Alessandro) (катастарска честица зграде бр. 335).

Уписник честица зграда (Protocollo delle particelle degli edifizj) садржи рубрику описа (Qualità delle case degli Edifizj) у којој се доноси врло сажет, али драгоцјен опис сваке зграде. За Тинторов млин (катастарска честица зграде бр. 862) пише да је ријеч о млину с једним млинским колом, шталом (коњушницом) и још једном помоћном просторијом. Укупна површина све три просторије у то вријеме износила је 73 м². Овај млин највећи је млин у Плавну.

Катастарска мапа Плавна из 1829. године такођер пружа податке о изгледу млина .  Он је исцртан на XXVI. листу ове катастарске опћине. Три просторије млина које се спомињу у уписнику честица зграда јасно се виде на катастарској мапи (цртеж бр. 4). У односу на данашње тлоцртно рјешење млина, тада је једна помоћна просторија, вјеројатно коњушница, била испред данашњег улаза у млин, док се друга налазила у продужетку млина према потоку. Данашње коњушнице тада није било. У млин се вјеројатно улазило кроз стару коњушницу. Још увијек постоје темељни зидови ових просторија. Темељ сјеверног зида старе коњушнице прислоњен је уз јужни зид млина и сачуван је у висини од око пола метра, док је источни зид сачуван у висину од око једног метра. Уз овај зид је јажа којом је вода отјецала од млина. Оба темељна зида старе коњушнице данас служе као клупе за сједење и мјесто за одлагање разних потрепштина које се користе за боравка у млину. Темељна стопа сјеверног зида друге помоћне просторије види се у наставку данашњег сјеверног зида млина.

Од млина у смјеру Плавна пут је некад постојао с обје стране потока. Пут уз лијеву обалу водио је до другог, такођер Торбичиног млина (катастарска честица зграде бр. 861). Овај пут се прије ушћа потока Куњајице у Радљевац рачвао у два смјера: један је настављао узводно уз Радљевац у смјеру засеока Вундуци, док је други кроз Куњајичину драгу (Cugnaizza Draga) испод засеока Кривошије и Кривошијиног брда, (Crivossino Berdo) ишао у смјеру засеока Родићи, Русићи, Грмуше, Бурсаћи, Бојанићи и даље према цркви св. Ђурђа.       
За рушење помоћних просторија које су уцртане на катастарској мапи из 1829. године, вјеројатно је одговоран велики камен који стоји испред млина и у којем је Милан Тинтор исклесао два сједишта и једну мању површину за одлагање бићерина или букаре уз јужно сједиште. Памти се да је тај камен пао с врха кањона с пљешивичке стране, међутим нема живе предаје да је он узроковао рушење дијела млина. Још увијек има неколико таквих стијена, чак и већих, којима, чини се, не фали пуно да се стрмоглаве доље на млин. У вријеме кад је камен пао није било дрвећа уз Радљевац да заштите млин. Судећи по положају гђе се камен зауставио, врло је вјеројатно да је погодио стару коњушницу и другу помоћну просторију млина, те узроковао њихово рушење. Оштећење је очито било толиких размјера да је било лакше разградити порушене просторије него их обновити.

Други млин у посједу Торбица Илије (катастарска честица зграде бр. 861), узводно од данас Тинторовог, био је млин с једним млинским колом и једним стамбеним објектом. Њихова укупна површина износила је 60 м². Млин је данас запуштен и зарастао у раслиње. Стамбена кућа је већ одавно без крова, док су зидови у врло лошем стању.

Трећи млин у посједу Торбица Илије (катастарска честица зграде бр. 324) био је мали млин у засеоку Торбице. Налазио се на потоку који је извирао више засеока у смјеру Вучетиног врха (▲838) (Vuchetin verch). Имао је једно млинско коло и био површине око 10 м². Биљежи се да је овај млин тада био у рушевном стању. Као посједници млина накнадно су, вјеројатно средином 19. ст., уписани Ђуро и Глишо Торбица (Giorgio e Gligorio)  .  У уписнику честица земље и зграда катастарске опћине Плавно из 1879. године, катастарска честица је подијељена на четири јединице, а као посједници су уписани редом: Опачић Дамјан пок. Танасија, Опачић Тодор пок. Стевана, Опачић Чедомил пок. Симе и Опачић Љубомир пок. Симе. Накнадно је вршена измјена уписа и умјесто Опачић Љубомира као посједник је уписан Торбица Миле пок. Кузмана.
Осим млинова у посједу Торбица Илије, уписник честица зграда катастарске опћине Плавно из 1830. године биљежи још четири млина. Два су млина била на потоку Башинцу (Torrente Bazinaz). Један млин налазио се у засеоку Русићи, а био је у посједу (катастарска честица зграде бр. 35): Алексе, Глише, Петра пок. Илије и Шпире Русића (Russich Allessandro, Gregorio, Pietro q. Ellia, Spiridione). У рубрици описа ове зграде стоји да је ријеч о млину с једним млинским колом, површине око 18 м². Други млин на Башинцу налазио се испод засеока Бојанићи, у преdjелу који се назива Код цркве (Cod Crequa) Тада је био у посједу Бојанић Луке (Bojanich Luca) (катастарска честица зграде бр. 185). У рубрици описа ове зграде стоји да је ријеч о млину с једним млинским колом, површине 17,5 м², док се у рубрици примједби (Osservazioni) биљежи се да је млин тада био у рушевном стању (rovina di molino). Млин је након Бојанић Луке прешао у посјед Бојанић Тодора пок. Илије (Todoro q. Ellia). Трећи млин налазио се на потоку Туклеч и био је у посједу Алфиревић Марка (Alfirevich Marco) (катастарска честица зграде бр. 477). Млин је био у рушевном стању, а његова површина износила је 11 м². Четврти млин био је у посједу Јанкелић Тодора (Janchelich Todoro) (катастарска честица зграде бр. 481). Имао је једно млинско коло и био је површине око 12 м². Биљежи се да је и он био у рушевном стању.

Од укупно седам млинова у катастарској опћини Плавно који су забиљежени у уписнику честица зграда из 1830. године, четири су били у рушевном стању, док су свега три били активни млинови. Сви они вјеројатно нису настали ни радили истовремено, међутим податак о постојању седам млинова ипак указује да су се у Плавну производиле завидне количине житарица. Овом броју треба придружити још један или чак два млина на Радљевцу на граници катастарских опћина Плавна и Радљевца чија је локација већ у првом стабилном аустријском катастру обиљежена као стара млиништа (Stara mlinista Berghelina)  .  Низводно на току Радљевца, у катастарској опћини Радљевац, постојао је само Стојаковића млин .  Он је данас сав зарастао у шипражје, срушени су му кров и источни зид који је поткопао поток. Стара млиништа су подно Градине, отприлике на пола пута између Стојаковића и Тинторовог млина.

У периоду док је овим крајем управљала Млетачка Република, такођер су постојали катастарски пописи и мапе. Поједине катастарске опћине у Книнском котару установљене су још 1709. године, док су друге установљене у периоду од 1735. до 1737. године, након проширења млетачких граница по одредбама Пожаревачког мира 1718. године (Слукан–Алтић 2000: 182, 183). Млечани су Плавно запосјели пред крај Морејског (Бечког) рата, међутим, по одредбама Карловачког мира 1699. године, морали су га опет препустити Османлијама. Граница између Хабсбуршке Монархије и Османског Царства, по одредбама овог мира пружала се од Поштака преко Вилиног кланца, Црног врха, Жујиног поља, Чупковића ките, Метиљавог доца (код засеока Пашићи на Бендеру), Бијелог и Отонског брда до Међијака на Дебелом брду гђе се налазила тромеђа (Triplex Confinium), граница између Хабсбуршке Монархије, Османског Царства и Млетачке Републике (Ковачевић 1973: 106, 107). Плавно и Радљевац, заједно са Жагровићем, Врпољем, Голубићем, Стрмицом, Ковачићем, Полачом, Кијевом, Цетином, Виналићем, Јежевићем, Гарјаком, Кољанима и Кукаром, припали су Млетачкој Републици по одредбама Пожаревачког мира 1718. године, чак деветнаест година касније од сусједног Бендера и Отона (Гргић 1962: 256).

Млетачки катастарски попис катастарске опћине Плавно направљен је 1735. године, а катастарска мапа у периоду између 1754. и 1756.   године.  Млинови у Плавну се у катастарском попису не спомињу изричито, док је катастарска мапа у тако лошем стању да их на њој нисмо успјели идентифицирати. У споменутом попису забиљежена су четири посједника из рода Торбица: Радивој (Radivoi), Бајо (Bagio), Максим (Maxim) и Вуко (Vuco)  .  Ако је тада уопће било активних млинова на Радљевцу у катастарској опћини Плавно, врло су вјеројатно били у посједу једног од наведене четворице.

Из времена османске управе постоји један, али вриједан податак о радљевачким млиновима. Опширни катастарски попис Клишког санџака из 1574. године биљежи два млина на Радином потоку која су се налазила у истоименом селу у книнској нахији.    Оба млина уживао је извјесни Вукша Павал син Вукића. Је ли данашњи Тинторов млин један од млинова забиљежених у дефтеру, питање је на које у овом тренутку не можемо пружити поуздан одговор. Можда су се млинови забиљежени у дефтеру налазили на локацији коју аустријска катастарска мапа из 1829. године означава као стара млиништа. Податак из дефтера уједно је и најстарији доступни хисторијски извор о радљевачким млиновима. Стварати предоџбе о њима у још ранијем периоду, темељило би се знатно више на машти него ли на чињеницама, стога ћемо се на овом мјесту зауставити и препустити вас утиску о досад написаном.

Ако и вас којим случајем пут наведе у овај млин и деси се да у њему проведете неко вријеме, не заборавите да он сам себе не чини млином, већ га млином чине људи који у њега долазе и њему се посвећују. И док буде таквих људи, живјет ће млин и приче о њему.

Литература

• Србско-Далматински Магазин 2009. 89-111 страна

Додатак:

• Чланак на латиничном писму у ПДФ формату