By PLAVEB
Историја отонског краја ПДФ Штампа Ел. пошта
Aутор текста Марко Синобад   
субота, 15 јануар 2011 15:46

Цртице из прошлости отонског краја у Книнској Крајини

Село Отон налази се десетак километара сјеверозападно од Книна. Смјестило се између кањона трију ријека: Зрмање на западу, Кобилице на сјеверу и Радљевца на истоку. Према југу границу села чини Дебело Брдо (коте 705.4 и 740.2). Село се, по географским карактеристикама и надморској висини његових засеока, дијели на Отон Поље и Отон Брдо. Отонском крају такођер припадају села Бендер и Кобилице. Отон Поље чине засеоци: Добријевићи, Карановићи, Кнежевићи, Мишљени и Вујновићи, а Отон Брдо засеоци: Атлије, Карне, Кнежевићи, Ковачевићи, Опачићи, Судари, Растовићи, Вишекруне и Жунићи. Бендер чине засеоци: Добријевићи, Чупковићи, Пашићи и Руњајићи.

До Отона се може доћи из више смјерова. Из смјера Книна, до села се стиже кроз села Жагровић и Горњи Радљевац. На раскршћу путова код капелице и споменика Народноослободилачке борбе на Старој Стражи, за Отон се скреће десно. Одатле према Отону пролази се покрај жагровићког засеока Мартићи, смјештеног с лијеве стране, и Дондура и Рашула, смјештених с десне стране цесте. Затим се пролази покрај горњерадљевачких засеока Миљевићи и Добријевићи, који се налазе с десне стране, и Бајића, смјештених с лијеве стране цесте. Ова цеста, с обзиром да повезује село с градом најпрометнија је и најбоље одржавана сеоска комуникација.

Други важни прометни правац према Отону иде од села Пађене. С државне цесте Загреб-Сплит у Пађенима, за Отон се скреће код капелице. Ова цеста пролази кроз пађенске засеоке Радани и Илићи. Радани се налазе с десне стране, а Илићи с лијеве стране цесте. Потом, цеста се сустиче с личком пругом и пратећи је улази у отонске засеоке Кнежевићи и Добријевићи. Од ових засеока, пут се подножјем Градине код засеока Судари, успиње према Отон Брду и Бендеру.

Остале сеоске комуникације су више локалног значаја. Од Чупковића моста на Бендеру, ако се долази из смјера Отона, постоје два пута. Десни води у село Плавно, а лијеви у село Прибудић. Пут према Плавну спушта се низ југоисточне обронке Чупковића ките, покрај Жабинца, Градине, Петрановића врела и улази у Плавно код Вундуковог моста. Овај пут најчешће користе становници села Плавно чија се жељезничка станица налази на Бендеру. Другим путом од Чупковића моста, који иде према Прибудићу, Прљеву и врелу Зрмање, Отон комуницира с личким подручјем. Од Кусца на Зрмањи, у Отон се може доћи и преко Отонског гаја.

 

 Почеци насељавања отонског краја сежу дубоко у праисторијско доба. Најранији посвједочени остаци материјалне културе из Отона датирају се у вријеме неолита [1].  Посебно треба истакнути градину која се налази западно од засеока Судари (сл. 1 и 2). Она је сада обрасла боровом шумом, а на њеном самом тјемену налазе се остаци средњовјековног утврђења које се користило и обнављало за турске и млетачке управе. Ово утврђење поприлично је страдало у Другом свјетском рату [1]. Очувао се западни зид кружне торете у висини од скоро 4 м (сл. 3) и једна просторија димензија: 7, 2 м × 5, 7 м, која се налази подно ње у смјеру југозапада.

Ову отонску градину људи су за становање и одбрану користили засигурно од жељезног доба, а врло је вјеројатно да је насеље на том мјесту постојало и у претходном брончаном добу. Избор локације увјетован је огромном визуалном прегледношћу коју пружа ово брдо. У оно вријеме, визуална контрола што ширег подручја била је јако важна приликом одабира мјеста утврђивања. С обзиром да ова Градина има изузетно велик видокруг, може се претпоставити да је имала истакнуто мјесто међу бројним околним праповијесним градинским насељима.

С врха (кота 634) Градине, гледајући према југозападу, поглед се пружа преко цијеле буковачке висоравни све до мора (сл. 4). У смјеру сјеверозапада, преко Отонског гаја, виде се кањон Зрмање и над њим, крајњи југоисточни обронци планине Велебита, од Кума (кота 1003) на даље (сл. 5). Према сјеверу, преко Бендера, између Врела Зрмање и Плавног, виде се Црни врх (кота 985), Бобија (кота 1251) и Бијели врх (кота 1446) (сл. 6). У смјеру сјевероистока, преко Плавног Поља, поглед пуца на планину Орловицу (кота 1201).

Почетком тридесетих година прошлог стољећа, Градину код Судара обишао је и описао млади њемачки археолог Werner Buttler. Он је установио двије цјелине предисторијске градине: један повишени дио, у функцији својеврсне акрополе и западно од њега нижи плато с остацима утврђења [3].  Остаци праповијесног сухозидног бедема и данас су видљиви на сјеверној, западној и јужној падини градинске акрополе. Трагови овог бедема на појединим мјестима широки су и до 10 метара, а око градинског простора пружају се у дужину преко 200 метара (сл. 7). Изнад цркве Св. Илије могу се видјети остаци бедема још једне брањене зоне ове праповијесне градине. За претпоставити је да се простор којег је затварао овај бедем користио за потребе становања локалног илирског становништва у вријеме прије успостављања римске власти.

Посебно је интересантан простор на којем је изграђена парохијска црква Св. Илије. Она је подигнута уз један од прилазних путева Градини. Чини се да је ово мјесто у култне сврхе кориштено и прије изградње постојеће цркве, у раном средњем вијеку, а можда и у праисторији и касној антици. На то упућују археолошки налази пронађени у близини цркве на које ћемо се осврнути касније.

Црква Светог пророка Илије

Отонска црква је једнобродна грађевина дужине 17, 5 м и ширине 6, 35 м (сл. 8). Зидана је квадратно тесаним каменом: у вишим дијеловима зидова кориштени су тесанци мањих, а у нижим дијеловима тесанци већих димензија. Црква има полукружну апсиду, а брод светишта јој је пресвођен преломљеним бачвастим сводом (сл. 9). На јужном зиду цркве налазе се два, а на сјеверном један прозор. На унутрашњој стране јужног зида, ниже од разине прозора на њему, постоји и једна ниша која је могла настати зазиђивањем прозора који је био на том мјесту. На улазу цркве је нови довратник изнад којег се налази зидна ниша у облику лунете преломљеног лука. Изнад ове зидне нише налази се розета којој су готово идентичне оне на прочељима цркава Св. Луке у Мокром Пољу и Св. Јована у Јошанима у Лици. У врху прочеља цркве стоји звоник на преслицу који је видљиво млађег датума од времена градње саме цркве.

Црква има неколико карактеристика у којима се могу препознати елементи романичке и готичке архитектуре. Романичких обиљежја су тлоцртно рјешење и опус градње цркве, док је преломљени бачвасти свод над бродом цркве готичког карактера. Судећи на темељу ових обиљежја, градња отонске цркве може се датирати у касни средњи вијек, током 14. или 15. вијека. Оваква датација није потврђена писаним историјским изворима. У попису православних цркава на подручју Клишког и Крчког санџака из 1550. године, отонска црква се не спомиње, што указује на могућност да је тада могла била изван функције, али и на могућност да је још није ни било, што је ипак мање вјеројатно [4].     Као ближе аналогије отонској цркви наводимо цркве Св. Луке у Мокром Пољу, Св. Николе у Ервенику и Св. Јована у Јошанима у Лици [5].

Иконостас цркве Св. Илије је скроман зоографски рад који припада развијеном типу иконостаса (сл. 10). Његова прва зона, изнад пријестолних икона и царских двери, приказује апостоле, друга зона приказује велике празнике, трећа зона пророке, док у врху иконостаса, између двије иконе, стоји часни крст. На иконостасу су се сачувала два натписа која понешто казују о фазама и времену његовог настанка. На полеђини средишње иконе прве зоне иконостаса која приказује Посљедњу вечеру, налази се сљедећи натпис:

СІЮ  ІКОНУ К. ВАСИЛЪ

ДОБРЙЕВИЋ Л. 1871

Други натпис се налази с унутрашње стране царских двери, у дну часног крста. Забиљежена је година 1911. и испод ње, нечитак потпис мајстора који их је осликао. Црква је изнад улаза имала и дрвени кор, али је он у захватима сређивања њене унутрашњости, срушен 2007. године. У ћошку лијево од улаза у цркву, остало је пет приступних камених степеница које су се некад настављале на дрвену конструкцију овог кора.

Вратимо се сада археолошкој топографији отонског краја и археолошким налазима пронађенима око Градине код засеока Судари. Терасе на јужним падинама ове градине неуобичајен су примјер нивелације терена у овом крају. Оне се степенасто спуштају према сеоском пута који води од Судара до цркве Св. Илије. Случајни налази које су приликом пољских радова проналазили мјештани (Судари) вјеројатно потјечу с овог положаја. Неке од налаза за кнински музеј прикупио је фра Лујо Марун. У својим Старинарским дневницима фра Марун биљежи да је неименовани Судар(евић) на ораници пред кућом пронашао једну малу спиралну двотоку [6].

На југозападним падинама Градине код Судара, у близини цркве Св. Илије, на положају који се назива Томића ограде и сусједним парцелама, пронађени су бројни случајни археолошки налази. На том мјесту, Лазо Мишљен син Лазе (08.01.1850.–27.03.1924)[7], Никола Мишљен син Николе (15.06.1856.–14.08.1928)[8], Симо Мишљен син Илије (рођен 10.05.1874)[9] и Тодор Поповић син Јакова (16.01.1868.–24.03.1928)[10] намјерили су се више пута на гробове током 1898. и 1899. године[11]. Предмете пронађене у гробовима предали су фра Маруну. Овдје доносимо једну Марунову биљешку о томе: Никола Мишљен п. Николе из Отона, некидан при страни код жупске цркве, до ограде Томића нашао случајно један гроб те у њему останке двају мртваца, а уз једнога ножић, огњило, гребач, гвоздени праљак, сребрену витицу, бронзани сапон, једну мрдељу одугу; опет два мала сапона и седан римских новаца. Сувише да је уз ноге нашао два земљана лонца али да је те с неопрезности разбио и на мјесту оставио. По његовом казивању стекао сам сумњу да ми је о новцима неточно казао да је и њих у томе гробу нашао.[12] Судећи на темељу ове и осталих биљежака које се односе на археолошке налазе на положају Томића ограде, чини се да је посриједи једно касноантичко или раносредњовјековно гробље. Међутим, како нам пронађени материјал није доступан, о карактеру овога гробља нисмо у могућности рећи више.

Статуа египатског бога Харпократа

Код Томића ограда пронађена је и једна бронзана статуета египатског бога Харпократа (сл. 11)[13]. Харпократ је хеленизирани облик египатског бога Хоруса настао у Александрији послије Александрових освајања. Након што су Египтом овладали Римљани, култ Харпократа се проширио по читавом Римском царству. Отонска статуета Харпократа висока је 14, 5 цм. Божанство је приказано у облику нагог младића који корача, у лијевој руци држи рог изобиља док на глави, изнад чела, има цвијет заплетен у косу. Ову статуету книнском музеју поклонио је трговац Иван Матковић 1894. године [14]. Након Другог Свјетског рата, с бројним фундусом книнског музеја, пренесена је у Сплит и сада се налази у Музеју хрватских археолошких споменика [15].

Друго значајно отонско археолошко налазиште с којег потјечу бројни предмети доспјели у кнински музеј је ораница звана Јанковића стране. На овом налазишту, Којо Вујиновић син Стевана (08.03.1848.–29.03.1935)[16] и Лазо Вујиновић, у периоду од 1896. до 1901, орући земљу више су се пута намјерили на гробове [17]. Фра Марун биљежи проналазак укупно девет наушница, једног сребреног прстена с полумјесецом и звијездом и једне геме[18]. У објављеном попису наушница книнског музеја, поријеклом из Отона су три наушнице сљепоочничарке, од којих се за двије поуздано зна да су пронађене на ораници Које Вујиновића. Ријеч је о пару једнојагодних сљепоочничарки промјера 6 цм (сл. 12)[19].  Овај тип накита био је доста дуго у употреби, од средине 9. в. до касног средњег вијека, међутим, чини се да ове, које су пронађене на ораници Које Вујиновића, припадају 10. стољећу[20].

Наушнице сљепоочничарке

Једна праповијесна градина налази се и на главици Међијак на Дебелом Брду (кота 740.2) (сл. 13). Још увијек се видљиви остаци бедема који прстенасто оптиче тјеме ове главице (сл. 14). С обзиром да је Међијак највиша тачка у отонском крају, видокруг с ње је још импресивнији од оног који се пружа с градине код Судара. Послије Карловачког мира 1699. године, на овој градини је подигнута камена громила која је означавала тромеђу Млетачке Републике, Хабсбуршке Монархије и Отоманског Царства.

Важан археолошки локалитет у отонском крају је и гробље изнад Чупковића кућа у Бендеру. Ондје се налазе остаци цркве чија се градња датира у рани средњи вијек. На темеље ове цркве наишло се приликом радова на гробљу 1892. године[21]. Тада су пронађени и дијелови црквеног намјештаја. Ријеч је о три камена уломка украшена тропрутом плетеницом[22]. Један од ових уломака за кнински музеј прибавио је фра Марун[23]. Стручњаци Музеја хрватских археолошких споменика у Сплиту, ово су гробље обишли педесетих година прошлог вијека и установили да се као доножница на гробу Обрада Пашића, у источном дијелу гробља, користи један уломак предроманичког пиластра украшен тропрутом плетеницом (сл. 15)[24]. Овог уломка на споменутом гробу више нема. На гробљу је пронађена и једна раносредњовјековна сребрена наушница, што указује да се ондје покопавало и у раном средњем вијеку[25]. С друге стране, сигурну потврду укопавања у касном средњем вијеку пружају стећци који се још увијек могу видјети на гробљу. Видљиво је око двадесет стећака, док се сјеверно и источно од гробљанског зида, налази још по два стећка (сл. 16). Више њих је разбијено и накнадно искориштено за надгробне споменике млађих гробова. Према усменом предању црква која је ондје подигнута била је посвећена Св. Петру[26]. У Бендеру је још увијек жива усмена предаја према којој се уз ову цркву некад одржавао сеоски сајам. Међутим, након што су се окупљени сељани једне године међусобно сукобили, црква је срушена и годишње окупљање људи на овом мјесту је престало[27].

У Бендеру, једно гробље постоји и у близини жељезничке станице, лијево од прилазног пута, стотињак метара прије куће која је некад (прије више од пола стољећа) била у власништву Милутина Чупковића[28].

Бронзана фибула

С десне стране пута који води од Бендера према Плавну налази се Жабинац, још једно значајно археолошко налазиште овог краја. На Жабинцу, над самим кањоном Радљевца и потока Париповца, смјестило се мање праисторијско насеље који мјештани називају Градином (кота 541) (сл. 17). Још увијек су видљиви остаци сухозидног бедема на западној и сјеверозападној страни с којих је насеље било најмање заштићено јер је отворено према платоу Жабинца. Овај бедем затварао је простор градине који је са свих других страна био природно брањен стрмином кањона. Коту 551 која се налази западно од ове градине, а такођер на Жабинцу, мјештани називају Малом градином, међутим, на том мјесту насеобински карактер нисмо уочили. На Жабинцу је пронађена једна бронзана фибула типа aucissa која је украшена печатом с натписом [D]VRNACVS (сл. 18)  [29].  Овај тип фибула користио се током 1. и 2. в. послије Христа[30]. Фра Марун биљежи у Жабинцу и проналазак једне наушнице[31]. Судећи тек на темељу ова два случајна налаза, чини нам се да се у Жабинцу, преко којег је водио приступни пут за Градину, налазило гробље локалног илирског становништва. Ово гробље у функцији је могло бити прије доласка Римљана, али и након успоставе римске власти, у првим стољећима послије Христа.

У Отону, на непознатом налазишту, пронађен је и један нумидски новац који се данас чува у Музеју Хрватских археолошких споменика у Сплиту (сл. 19)[32]. На аверсу је приказана брадата глава, а на реверсу коњ у трку. Овај новац датира се у 2. в. прије Христа. Осим у Отону, нумидски новац пронађен је и у сусједним селима Плавну и Зрмањи (Звониград), затим, од села у широј околини, у Голубићу, Ервенику, Ивошевцима и Брибиру[33]. Појава и значај овог новца на простору који су насељавали либурнска и јаподска племена нису јасни, а њихово закопавање које се датира у крај 2. или почетак 1. вијека прије Христа, доводи се у везу с походима римске војске против локалног илирског становништва[34].

Нумидски новац

Најстарија позната особа која стоји у везу с Отоном је Публије Елије Андес, син Барцина. Овај човјек је у Отону током 2. в. дао подићи жртвеник врховном римском богу Јупитеру. Пуни натпис његове посвете гласи (CIL III 2824 = 13249):

I(ovi) o(ptimo) m(aximo) C(apitolino?)

P(ublius) Aelius

Andes

Barcini (filius)

v(otum) s(olvit) l(ibens) m(erito)

Димензије овог жртвеника су 90 × 39 × 19 цм[35].  Биљешка да је жртвеник пронађен око 1856. године на земљишту Роквић указује да се ради о засеоку Кнежевићи у Отон Пољу[36]. Публије Елије Андес вјеројатно је био човјек локалног илирског поријекла који је римско грађанство примио за време владавине римског цара Хадријана (од 117. до 138. године). На питање је ли овај човјек био становник Отона не можемо поуздано одговорити, али је оправдана претпоставка о његовом отонском поријеклу. У потврдном случају, био би то први нам познати Отоњанин.

Отонска градина код засеока Судари, током првих вијека послије Христа, била је изван функције. Локално становништво, није наставило живјети у фортифицираним градинским насељима након успоставе римске управе овим крајевима, већ су за потребе становања изградили насеља у њиховим подножјима. Почетак насељавања данашњих отонских засеока, дијелом вјеројатно сеже још у то вријеме. Свакако су насељени били и отонско поље и брдо. Сасвим је извјесно да је отонски крај, осим домицилним илирским становништвом, у првом, а посебно у другом и трећем вијеку, био насељен и римским или романизираним становништвом из других дијелова римског царства. За очекивати је да су они за потребе становања и пољопривредних дјелатности, по узору на руралну римску архитектуру осталих провинција, подигли више газдинства у отонском крају.

Мирнодопске прилике које су у римској провинцији Далмацији владале прва четири вијека наше ере, знатно су се промијениле у наредним стољећима. Градински простори који су се користили у вријеме праисторије, услијед све интензивнијих упада варварских народа на подручје Римског царства, али и унутарњих сукоба у царству, из сигурносних разлога су се опет ставили у функцију. Тако долази до поновног утврђивања положаја на Градини код Судара. С обзиром да археолошка истраживања на овом положају до сада нису проведена, о карактеру утврђења из времена касне антике не можемо ништа казати, осим претпоставити да је подијелило судбину других касноантичких утврђења и било срушено у провалама Авара и њихових савезника у првим деценијима 7. вијека.

Отонски крај у раном средњем вијеку био је саставним дио хрватског краљевства. Црква чији се темељи виде на Чупковића гробљу потјече из тога времена. Такођер је могуће да је и на мјесту данашње цркве Св. Илије, подно Градине код Судара, постојала једна раносредњовјековна црква. Распоред предроманичких цркава у ширем крају, указује да је комуникација од Радучића преко Пађена и Отона до Плавна и даље према Стрмици и Босни, у раном средњем вијеку имала значајну улогу. Уз ову комуникацију подигнуте су предроманичке цркве у Радучићу (на мјесту данашње цркве Св. Ђурђа)[37],  Пађенима (на мјесту данашње цркве Св. Ђурђа)[38],  Отону (вјеројатно на мјесту данашње цркве Св. Илије), Бендеру (на Чупковића гробљу) и Плавну (на мјесту данашње цркве Св. Ђурђа)[39]. Прометне комуникације у раном средњем вијеку наслијеђе су из претходног античког времена. Сасвим је извјесно да је ова комуникација исходиште имала у Бурнуму, римском војном логору, а касније и граду који је подигнут у Ивошевцима код Кистања.

У касном средњем вијеку опет је дошло до видније промјене у демографској слици отонског краја. На подручје тадашње книнске жупаније населио се велики број Влаха из унутрашњости Балканског полуострва[40]. Они су били насељени на крунске посједе угарских краљева или на посједе хрватских великаша. Њихову присутност потврђују бројни повијесни извори од 14. вијека на даље. Овдје ћемо споменути само један примјер из најближе околине Отона. Ријеч је о Власима који су 1365. године, за заслуге и вјерност према угарској круни, добили краљевску земљу између Зрмање и посједа племићке породице Кеглевић[41]. Ови Власи су убрзо након тога почели угрожавати имања сусједних Кеглевића и запосјели неколико села у њиховом посједу. Око овог спора повела се парница која је потрајала више од сто година. Спор је коначно ријешен 1489. године у корист породице Кеглевића којој је угарски краљ признао право на запосједнута села[42].  У вези с овим спором, у једној исправи Книнског каптола из 1487. године, спомиње се и Остоја Мијачић из Кобилице[43]. Он је, као сусјед и међаш с Кеглевићима и Власима, свједочио у спору између њих. Ово је један од најстаријих спомена села Кобилице и једног његовог житеља у писаним повијесном изворима.

Село које је угарски краљ даровао Власима, у писаним изворима звано Wydchezelo, није убицирано, али на темељу одређених археолошких налаза, у обзир долази претпоставка да се оно налазило у близини данашњег мокропољског засеока Бједови. У Бједовском пољу, уз десну обалу Зрмање, на једном узвишењу које мјештани зову Црквина, сада обраслом младим стаблима јасена и храста, налази се гробље са око осамдесет стећака и темељи средњовјековне цркве[44]. Појава стећака, која се на овим подручјима датира у 14. вијека, доводи се у уску везу с Власима из средњовјековних писаних историјских извора.

Присутност Влаха у касном средњем вијеку у отонском крају потврђују стећци на гробљу код Чупковића кућа. Неколико стећака налази се и уз цесту, преко пута Бајића гробља у сусједном Горњем Радљевцу. Удио Влаха у укупном становништву подручја средњовјековне Книнске жупаније пред успостављање турске управе није био занемарив. Чак је могуће да је ријеч и о натполовичној већини. Услијед све чешћих провала турске војске, застрашивања, паљења и пљачкања, бројно хрватско племство заједно с кметовима, поступно се исељавало с ових подручја и премјештало на сигурнија подручја угарског краљевства.

С доласком Турака бројна су села опустјела и претворена у згаришта. Међутим, турски дефтер из 1528. године, показује да је један дио становништва ипак остао или се недуго након успоставе турске власти, вратио на своја огњишта[45]. Овдје је претежно ријеч о аутохтоном влашком становништву које је пред турским властима успјело доказати право на своје посједе и које се брзо интегрирало у османски друштвено-политички и војни систем[46].

Отонски крај за вријеме турске управе припадао је нахији Плавно која је у турском дефтеру из 1550. године уписана као царски хас тј. била је у изравном посједу султана[47]. Ову нахију чинио је један влашки џемат (заједница) с кнезом на челу, а састојала се од 9 села с укупно 42 домаћинства[48]. О континуитету насељавања и значају Отона у то вријеме свједочи и карта Матеа Пагана Tutto el Contado di Zara et Sebenicho која је настала непосредно након успоставе турске власти на овом подручју[49]. Отон (Хотон) је на њој означен као утврда на брду (сл. 20). Сасвим је извјесно да приказано утврђење представља Градину код засеока Судари. Након приказа на Паганијевој карти ово се утврђење појављује на бројним историјским картама.

Ратна дјеловања током морејског рата (1684–1699), посебно након што је млетачка војска освојила Книн у септембру 1688. године, узроковала су ново масовно исељавање становништва с подручја Книнске Крајине. Посебно је опустио њен сјеверозападни дио. Један дио становништва избјегао је у приморје док се други дио повукао за Турцима у Босну[50]. Истовремено док је млетачка војска освајала далматинско залеђе, аустријска војска је освајала Лику.

На подручју јужног дијела Подгорја и Позрмања (око Звониграда) сукобили су се интереси ових двију држава[51]. Иако се за ова подручја изборила млетачка војска, територијалне претензије према њима показивала је и Хабсбуршка Монархија, позивајући на ријеку Зрмању као природну границу Лике. Млечани нису имали довољно људства за учинковиту обрану ратом опустјелог простора па је он за Хабсбурговце био релативно лак плијен. Стога је млетачка власт одлучила предухитрити хабсбуршку власт и на ово подручје населити ново становништво које би бранило границу. Данијел Долфин, млетачки генерални провидур за Далмацију, вјеројатно по савјету морлачких (влашких) кнезова у његовој служби, одлучио је навести на пресељење, с турске на млетачку страну границе, становништво Бјелајског поља код Босанског Петровца[52]. Узнемиравајући их учесталим пљачкашким походима својих Морлака (Влаха), Долфин их је брзо задобио на пресељење. Он је у марту 1692. године, с бјелајским кнезовима Павлом Ђурићем, Николом Пирићем и Тодором Зорићем склопио уговор према којему се они обавезују заратити с Турцима, прећи на млетачку страну и плаћати десетину Млетачкој Републици, док се он обавезује овом народу уступити све земље, пашњаке, гајеве и воде у селима Плавно, Зрмања, Пађене, Отон и Мокро Поље[53]. Крајем маја мјесеца Долфин је покренуо Морлаке под водством Фране Поседарског, Завише Јанковића и Андрије Бутковића на поход у западну Босну с циљем да осигурају сеобу Бјелајаца. Почетком јуна 1692. године на млетачку територију стигло их је око 5000 душа (500 породица), од којих је око 1300 било војно способних[54]. Они су већ на јесен исте године успоставили пограничну стражу према Хабсбуршкој Монархији.

Морејски (Бечки) рат завршио је мировним уговорима између Хабсбуршке Монархије и Османског Царства те између Османског Царства и Млетачке Републике који су потписани у Сремским Карловцима 26. јануара 1699, односно 7. фебруара 1700. године. Иако су склопили мир, уговорне стране нису одмах утврдиле линију разграничења[55].

По одредбама мировних уговора из Сремских Карловаца, отонски крај нашао се на самој тромеђи ових империјалних сила. Млетачка Република обавезала се Османском Царству препустити Плавно, а Хабсбуршкој Монархији препустити Звониград, Кобилице, Отон и Бендер. Линија разграничења између Хабсбуршке Монархије и Османског Царства на овом подручју пружала се од Поштака (кота 1421) преко Вилиног кланца, Црног врха (кота 985), Жујиног поља, Чупковића ките (кота 676), Метиљавог доца (код засеока Пашићи), Бијелог брда, Отонског брда до Међијака (кота 740.2) на Дебелом Брду[56]. На њему се налазила тромеђа (Triplex Confinium): граница између Хабсбуршке Монархије и Османског Царства, Хабсбуршке Монархије и Млетачке Републике и Млетачке Републике и Османског Царства. Тромеђа је означена громилом квадратне основе (димензија око 6 × 6 м) која је постављена на највишој тачки главице (сл. 21). Од Међијака преко Видакове главице, Старе Страже до Каменитог брда (кота 374) па у полукруг око Книна до Лопушке стијене у Бискупији и даље праволинијски према Врлици, пружала се граница између Млетачке Републике и Османског Царства[57].

Стварно стање на терену, међутим, није одговарало одредбама мировних уговора из Сремских Карловаца. Млечани се нису хтјели одрећи подручја у Позрмању која су освојили у претходном рату па је дошло до нових сукоба с Хабсбуршком Монархијом[58]. Хабсбуршка војска запосјела је 10. јуна 1699. године утврду Звониград и у њој се трајно утаборила[59]. С друге стране Млечани су поставили војне посаде у небрањене утврде: у Отону и Кеглевића кули у Мокром Пољу[60]. Отонски крај бранила је милиција сердара Јована Синобада, а мокропољски крај сердара Завише Јанковића[61]. Аустријанци су се жалили да им је овим млетачким посезањем, територија умањена за 4654 јутра земље[62].  У јесен 1701. године догодио се нови погранични инцидент када су млетачки поданици из Равних котара прешли на хабсбуршко подручје и утврдили се у мјесту Кобилице[63]. Хабсбуршке су власти упутиле војску у Кобилице да интервенше, али је ово одбила војска сердара Јанковића и Синобада[64]. Отон, Кобилице и Кеглевића кула остали су у посједу Млетачке Републике све до њене пропасти 1797. године. Стварна млетачко–хабсбуршко–османска тромеђа до Пожаревачког мира 1718. године налазила се на Чупковића кити (кота 676) изнад Бендера. Овим миром Млетачка Република је добила Плавно и Стрмицу, а тромеђа је измјештена сјеверно на врх Бобију (кота 1251)[65].

На подручју катастарске општине Отон, према подацима које доноси прегледна мапа катастарских општина Книнског Котара из 1711. године, живјело је 360 људи (32 породице), од тога 95 војно способних мушкараца, 99 дјечака, 73 жене и 93 дјевојчице[66]. Осим података о броју становништва биљеже се и други статистички подаци за катастарске општине. У Отону је тада било 20 јахаћих и 58 товарних коња, 136 волова за орање, 127 крава, 102 телета и 2145 грла ситне стоке[67]. Додијељеног државног земљишта било је 973 канапа, 1 кварта и 174 таволе (355,90 hа), 17 канапа, 2 кварте и 147 тавола (6,46 hа) ливада, 30 канапа, 2 кварте и 94 таволе (11,19 hа) приватног необрађеног земљишта, 43 канапа, 1 кварта и 36 тавола (15,83 hа) јавног необрађеног земљишта, 102 канапа, 2 кварте и 141 тавола (37,53 hа) одржаване шуме и 681 канап, 1 кварта и 121 тавола пашњака (249,12 hа)[68].  Исте године у катастарској опћини Кобилице, која је обухваћала и Бендер, живјело је 169 људи (18 породица), од тога 49 војно способних мушкараца, 33 дјечака, 35 жена и 52 дјевојчице[69]. У овој катастарској општини тада је било 15 јахаћих и 20 товарних коња, 78 волова за орање, 85 крава, 54 телета и 1210 грла ситне стоке[70]. Додијељеног државног земљишта било је 409 канапа, 3 кварте и 43 таволе (149,82 hа), 12 канапа, 1 кварта и 123 таволе (4,53 hа) ливада, 27 канапа и 64 таволе (9,9 hа) приватног необрађеног земљишта, 2 канапа и 2 кварте (0,9 hа) јавног необрађеног земљишта, 3 канапа, 2 кварте и 152 таволе (1,34 hа) одржаване шуме и 638 канапа, 2 кварте и 78 тавола пашњака (233,47 hа)[71].

Број домаћинстава у катастарској општини Отон до 1737. године попео се на око 40, а број људи на око 400 (Таблица 1)[72].  Исте године у катастарској општини Кобилице и Бендер живјело је око 140 људи у око 20 домаћинстава (Таблица 2)[73].  Војно способно становништво, док се прилике на граници према Хабсбуршкој Монархији нису стабилизовале, било је обавезно чувати границу, стога су ова села била изузета од других служби[74].

У вријеме израде млетачког катастра за Отон, између 1735. и 1737. године, капитени (поглавари) села били су Јован и Кузман Судар(евићи)[75]. Капитене села бирали су сеоски представници уз претходну сагласност колунела (пуковника) или сердара[76]. Нису примали плате, али су њихове породице биле изузете из државних пореза. На локалној разини, капитени су били главни одговорни за извршавање налога млетачке власти и уопштено за стање у селима. Кад би се упразнило капитенско мјесто, предност при новом избору често су имали његови потомци и припадници породице[77].  Док су споменути Судар(евић)и били капитени Отона, харамбаша (заповједник пандура) у селу је био Радуо Кнежевић[78]. У истом попису спомиње се у Отону и извјесни серђенте (наредник) Смољан[78].  Серђенти су старјешине мањих војних јединица. Породице харамбаша и серђента су такођер биле ослобођене државног пореза[80]. У селима Кобилице и Бендеру, харамбаша је био Јуре Добријевић, а серђенте Јанко Чупковић[81]. Тадашњи парох отонске парохије био је Јован Кричка[82].

Из млетачких катастара се види да при расподјели земље освојене од Турака, нису сви добили земљу једнако и пропорционално броју чланова/чланица њихових породица. Бројни су Морлаци при подјели остали без земље или су добили недовољно за остваривања минимума егзистенције[83]. Недјелотворнија економска политика Млетачке Републике након минулих ратова и претјерано израбљивање становништва од средишње и локалних власти, за посљедицу су имале лоше економско стање у далматинском залеђу током 18. вијека. Ако овоме додамо бројне природне непогоде које су погађале ова подручја у то вријеме, постаје јасно да је становништво било морено неимаштином и глађу. Стога су бројне породице насељене у далматинско залеђе након изгона Турака, биле присиљене иселити на подручје Отоманског Царства или Хабсбуршке Монархије.

Реверзибилних миграција било је и међу становништвом које се населило у Отон. Породице Вишекруна које живе (или су барем живјеле до посљедњег, Трећег балканског рата) у селима Герзову, Бараћима и Тичеву у Босанској крајини, по предању воде поријекло управо из Отона[84]. Према казивању Давида Вишекруне из Тичева (рођеног осамдесетих година 19. вијека) његов чукундјед Јован доселио је у Тичево из Отона с још петеро браће[85]. Ова миграција је можда једна од бројних миграција узрокованих вишегодишњим узастопним природним непогодама које су уништавале урод жита и сточни фонд у далматинском залеђу тридесетих и четрдесетих година 18. вијека[86]. Да околности буду још теже, у околини Книна појавила се и куга у јесен 1731. године[87].

Отонски крај био је у саставу книнске сердарије све до 1794. године када је млетачки генерални провидур Алвизе Марин издвојио петнаест пограничних села из книнске и врличке сердарије и од њих створио нову војно-управну јединицу книнскога котара која се називала Граничним одсјеком (Riparto confinario)[88]. У њега су, осим Отона, била укључена сљедећа села: Пађене, Бендер, Плавно, Комалић, Стрмица, Врпоље, Топоље, Полача, Кијево, Цетина, Јежевић, Гарјак, Горње и Доње Кољане[89]. Гранични одсјек повјерен је на управљање дотадашњем книнском сердару Јосипу Синобаду, међутим с пропашћу Млетачке Републике престао је постојати већ три године након његовог оснивања[90].

С успоставом прве аустријска управа Далмацијом, потом француске управе и напосљетку друге аустријске управе, отонски крај је изгубио изразити војни карактер који је имао за млетачке управе јер је престао бити директно гранично подручје. Село Отон, за вријеме друге аустријске управе Далмацијом, припадало је Книнском Котару који је био у склопу Задарског округа. Приликом пописа становништва Книнске сердарије из 1815. године, Отон је бројао 494, а Бендер и Кобилице 196 становника[91].

На челу сваког села које је имало више од 25 породица, стајао је сеоски капитен (capovilla)[92]. Он је по потреби могао имати помоћника (aggiunto) и чауша (ciaus, курир). Сеоског поглавара, његовог помоћника и чауша на дужност је именовало окружно поглаварство, а служба им је трајала три године и могла се поновити[93].

У вријеме стварања аустријског катастра села Отона (око 1830. године), капитен села био је Марко Кнежевић, а чауш Тодор Вујновић[94]. Парохију Св. Илије држао је поп Петар Добријевић[95]. На подручју катастарске општине Отон, тада је забиљежен 121 власник земљишта (таблица 3). Аустријском катастарском измјером, села Кобилице и Бендер припојени су катастарској општини Отон. Граница катастарске општине пружала се: од Чупковића ките преко Плавањског пута до Мале градине, од Мале градине преко потока Париповца до Бијелог брда и Дугог бријега, затим дуж Марикине драге до раскрснице путова за Бендер, Отон Брдо и Радљевац, од ове раскрснице преко Ковачевића главице до Ковачевића локве, од локве преко Ковачевића драге и дола дуж Маните драге до врела Руда, од овог врела преко Циганског гроба до Међијака, од Међијака преко Дебелог брда, Циганске долине, громиле Маћа греда, Кнежевића потока, дуж Камените драге (поток Буковача) до Зрмање, дуж Зрмање узводно до Шупљег кука насупрот Градине на Превјесу, од Шупљег кука преко Отонског гаја до Челинке, од Челинке преко кањона Миздраковца до старог кобиличког гробља, од гробља праволинијски до Чупковића ките[96].

Оскудице хране и глади у книнском крају било је и за вријеме аустријске управе. Повећана стопа смртност због лоших животних услова биљежи се 1829. и 1833. године[97]. Тих је година чак 22604 становника книнске претуре од укупних 23448 требало помоћ у храни[98].  У отонском крају оскудица хране 1829. године није се одразила већом стопом смртности, али је зато током 1833. године на подручју отонске парохије умрло 18 дјеце, од којих је 10 било млађе од 2 године[99]. Према једном попису кућа, породица и становништва насеља книнске претуре из 1842. године, бројно стање у Отону након ових недаћа износило је 138 кућа, 110 породица и 788 становника[100].

Према шематизму Епархије далматинске за 1856. годину, отонска парохија којој су уз Отон, Бендер и Кобилице, припадали Превјес и дио Радљевца (Бајићи, Добријевићи, Лукачи, Миљевићи, Новковићи и Тунићи) бројала је 1086 становника[101].  Парохију је тада опслуживао јереј Јован Добријевић[102]. Њега је на мјесту пароха наслиједио јереј Симеон Добријевић[103]. Према другом шематизму из 1900. године, на подручју Отона било је 111 домаћинстава и 667 становника, у Бендеру 37 домаћинстава и 216 становника, у дијелу Радљевца који припада отонској парохији 53 домаћинства и 256 становника и на Превјесу 5 домаћинстава и 60 људи[104]. У то вријеме отонску парохију опслуживао је пађенски парох Василије Олујић[105]. Чланови црквено–општинског савјета били су: Тодор Карна, Андрија Деврња, Петар Ковачевић, Ђукан Кнежевић, Никола Карна, Илија Добријевић, Тома Карановић, Јован Вујиновић, Јандрија Миљевић и Обрад Пашић[106]. Црквени тутори били су: Тодор Карна, предсједник, Петар Ковачевић, благајник и Јандрија Деврња, тутор[107]. Крајем 19. вијека начињена су и два анаграфа (стање душа) становништва отонске парохије[108]. Један анаграф се наставио дописивати све до Другог Свјетског рата[109]. За ову прилику из њега смо издвојили носитеље домаћинстава на пријелазу 19. у 20. вијек (таблица 4).

Рад на побољшању економских прилика на книнском подручју за вријеме аустро–угарске управе опет је прекинут Првим Свјетским ратом. Статистика блага книнског котара из 1910. године казује да је у Отону тада било 30 коња, 399 говеда, 2940 оваца, 107 коза и 132 свиње[110]. С избијањем рата број људи и блага још су једном забиљежили пад у броју. Војно обавезно становништво села мобилизирано је у аустро–угарску војску и укључено у ратна дјеловања Монархије. Од оних парохијана отонске парохије који су отишли у рат, педесет их се није вратило кући (таблица 5)[111]. Један дио њих погинуо је или умро на српском фронту 1914. године, док их је већина изгинула на талијанском фронту од 1915. до 1918. године.

Аустро–Угарска Монархија није преживјела тешко стање у које је запала током Првог Свјетског рата. Након рата, на простору који је био под њеном влашћу настало је више мањих држава. Лондонским уговором Италији је повјерена окупација дијела Далмације. Талијани су до почетка 1919. године запосјели и успоставили своју управу у 34 далматинске општине[112]. По одредбама Рапалског уговора (12. 11. 1920. године), њима су припадали само Задар, Сушац и Палагружа стога су били обавезни повући се из осталих запосједнутих подручја[113]. Међутим, то су у потпуности учинили тек 1923. године. За вријеме ове послијератне талијанске управе Далмацијом, у периоду од 1920. до 1922. године, бројне породице с подручја отонске парохије иселиле су се у Босну, Славонију и Србију[114].

Последње ажурирано понедељак, 27 јун 2016 10:21
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.