By PLAVEB
Манастир Рмањ ПДФ Штампа Ел. пошта
понедељак, 17 јануар 2011 11:46

Манастир Рмањ

Манастир Рмањ у Мартин Броду, у живописном пределу ушћа Унца у Уну, важно је духовно средиште северне Тромеђе (трограничја Босне, Лике и Далмације). Народна традиција приписује његово подизање Катарини Бранковић, ћерки српског деспота Ђурђа Бранковића, а жени грофа Урлиха II Цељског. Према имену њиховог сина Хермана објашњава се и порекло имена манастира. Старија наука рачунала је на ова народна казивања, док, са друге стране нема поузданих извора који би говорили о настанку ове „светониколајевске обитељи“.

Први поуздани подаци о битисању манастира Рмањ воде нас у 1498. годину, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцену Богородичину икону. Кратак запис о овом поклањању треба посматрати у контексту аустријских извора из прве половине XVI века који говоре о пресељењима Срба из крајева непосредно до манастира. Српске сеобе са исходиштем из околине Срба, Гламоча и долине Унца, биле су предвођене војводама, а зауставиле су се у Жумберку, на граници Крањске и Хрватске. Услед турских притисака, у овом кретању становништва узели су учешће и монаси из Рмња.Манастир Рмањ је постојао и пре обнове Српске Патријаршије у Пећи 1557. године, о чему сведочи печат са угравираном годином (1553). Након поменуте обнове, манастир постаје значајан административни ценатар, пошто се у њега премешта столица дабробосанских митрополита. Рмањ остаје седиште дабробосанске митрополије за време дуже од једног века. Најзначајнија су имена ових архијереја из тог времена: Гаврила Аврамовића и Теодора, који је 1615. године основао богословско училиште у далматинском манастиру Крка.Митрополити који су столовали у Рмњу потписивали су се као „дабробосански, клишки и лички“. На прелазу из XVI у XVII век манастир Рмањ је бројао и до стотину монаха, о чему постоје поуздана историјска сведочанства. Један његов игуман, Сава Станиславић, постаје 1648. године епископ „марчански и вретанијски“. У првој половини XVII века манастир Рмањ је био жариште сликарског и преписивачког рада, једном речју расадник духовне и националне елите.Рмањски калуђери су потпомагали и духовно солидарисали све ослободилачке покрете српског народа и његове Цркве, па је тако манастир страдао и био рушен од стране Турака 1638. и 1661. године. Тада се братство исељавало на територију Хабсбуршке монархије, где су основали манастир Лепавину и обновили Марчу.

 

Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав XVIII век жив, појући православни манастир у Босанској Крајини, све до похаре у 1785. години, опет од турске руке. Он је био дика дабробосанских митрополита Срба и опонент митрополитима фанариотима. Његово братство се након 1776. године за сва духовна питања обраћа српском епископу горњокарловачком. Познати су нам следећи игумани из овог времена: хаџи Василије, Василије Тишма, Мелентије Вуколајевић, Теофил Боровина, Нил Бубаловић и Василије Црнобрња. На аустријском ратном плану Унца и Уне из 1794. Рмањ је скициран, што нам пружа доста солидан увид у оновремено стање: конаци су били порушени, али је храм опстао.

Деветнаести и двадесети вијек

Прва половина XIX века затиче манастир пуст, без монаха. У њега су уперени побожни и богочежњиви погледи становника из суседних српских села. Манастириште зрачи духовном снагом литургисања и молитвословља претходних векова. Запустели Рмањ је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и материјалном потпором трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића 1863. године. Православна светиња била је предмет мржње беговске породице Куленовића који су искористили слом устанка 1875. године да би девастирали манастир и мучили његово братство. Тада је Рмањ посетио чувени енглески археолог Џон Артур Еванс, који у својим Илириским писмима описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 1883. године митрополит Сава (Косановић).

Слом Краљевине Југославије био је увод у највеће страдање које је Рмањ доживео на свом историјском путу. Од злочиначке усташке руке 1941. године мученички је пострадао православни свештеник, протојереј Милан Поповић, који је служио у манастиру. На Велики четвртак 1944. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички Луфтвафе, будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до темеља, а заувек су нестале његове никада проучене и описане фреске.

Нове комунистичке власти су пуних тридесет година кочиле васкрсавање Рмња. Труд, умешност и упорност далматинског епископа Стефана (Боце) донеле су 1974. обнављање манастирског храма. По доласку на трон епископа епархије бихаћко-петровачке Њ. Пр. Епископа Хризостома (Јевића) отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Епархија Бихаћко-петровачка улаже велике напоре да се манастир обнови у потпуности. Данас његово братство чине тројица свештеномонаха.

Рмањ је међународно стециште ликовних уметника који настављају традицију старе школе иконописа. Древни литургијски предмети у некадашњем поседу манастира налазе се сада по ризницама православних манастира у Хрватској, а један део је у музејима у Србији.

Притисци нове културне политике

Једна екскурзија студената историје, коју је предводио универзитетски професор из Загреба, дошла је у манастир где је имала прилику да одслуша његову беседу како је Рмањ бенедиктински манастир на „територију турске Хрватске“. Том „свеучилишном“ професору није имао ко да узврати римокатоличким фактографским арсеналом, подацима из Фарлатија, који наводи писмо папе Гргура XI из 1372. године у коме се указује „на велики број шизматика на границама Крбаве и Босне“. То су управо крајеви у околини манастира Рмањ. Григорије Божовић је на једном месту записао како је правашко оријентисани историчар Милан Шуфлај „имао велику историјску интуицију кад је био исправан према својој научној савести. Срби уз сиње море и по овој крајини нису само турска и ускочка бежанија“ (Политика, 7. мај 1937, XXXIV, бр. 10398, стр. 6).

Манастир је у јесен 1995. године био миниран од стране регуларне војске Републике Хрватске. Храм је био оскрнављен. Стручњаци за експлозив из Британских снага у саставу СФОР-а разминирали су православну светињу коју је, уз само један непромишљени потез, могла да задеси судбина толико пута доживљена у њеној вишевековној историји. Енглези су се, бар тако, одужили православном манастиру који је далеке 1875. под свој кров примио сер Џона Артура Еванса, археолога и авантуристу, кога је понела ослободилачка борба српског народа, и чије су симпатије биле на старни Крајишника у покушају да сруше Османског колоса.

Данашње стање

У минулом времену комунистичке владавине, манастир Рмањ је био запостављан, нажалост од све самих рођених Срба који су, као људи режима и на сигурним друштвеним положајима, презирали Православље које тада није било у моди. Државне институције, комуналне службе и локална партијска врхушка, запостављале су Рмањ, отворено изражавајући нетрпељивост према манастиру чија је обнова била духовна потреба и културни дуг крају који је увек био на предстражи Српства и Православља. Манастириште је замало доживело да се преко њега претера макадамски пут. Посао нациста и усташа настављали су Срби комунисти, заслепљени заносом богоборачке идеологије. Титова пећина била је центар таквог, вештачки ствараног и одржаваног култа. Њена барака горела је као што су горели и многи српски споменици и домови 1995. године. Али, једна америчка фондација је одмах издвојила новац да се комплекс Титове пећине у Дрвару обнови, све под паролом вредности цивилног друштва и мултиетничког саживљавања. Православне цркве и манастири у Босни, Хрватској и на Косову највећим делом се обнављају домаћим средствима. Кантоналне власти и власти Федерације БиХ незнатан део буџета дају Српској Православној Цркви. Али, Рмањ је много пута био птица феникс, обнављан из сопственог пепела. Наравно, кад су се монаси у њему вековима молили Победитељу смрти, Првенцу из мртвих, Христу - Земљи Живих.

Несташан и хучан Унац се, тик поред манастирског конака, улива у лепотицу Уну, а онај ко је уз његов бук тамо слатко заспао и дочекао почетак Свете Литургије, разуме стихове:

„ Да ми дају пола свијета, мом је срцу прече
Оно парче ђедовине куда Унац тече! “

Галеријe

Изглед манастира

Положај манастира

Иконостас

Ризница

Археолошки материјал

Видео записи

Радио телевизија Републике Српске: Манастир Рмањ, Мартин Брод, репортажа.

Напомене

  • Чланак преузет са сајта Епархије бихаћко-петровачке и интернет презентације Манастира Рмањ, одобрен и благословен од Владике Хризостома.

Референце

  1. 1.^ Радован Пилиповић: Манастир Рмањ у прошлости и садашњости, Православље бр. 967
  2. 2.^ Званична интернет презентација Манастира Рмањ.

Спољашње везе

  1. СОЗ Епархије бањалучке: Манастир Рмањ.
  2. Епархија бихаћко-петровачка: Манастири - Манастир Рмањ
Последње ажурирано четвртак, 11 август 2011 21:20
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.