Црква Светог Јована Крститеља у Стрмици је православна црква епархије далматинске, подигнута 1618. године. Ову малу једнобродну грађевину са полукружном апсидом на истоку карактерише необични, преломљени свод сачињен од древних гредица. Звоник типа на преслицу сазидан је 1816. године. Иако мален, иконостас цркве Св. Јована представља врло садржајну цјелину и може се датирати на крај 18. вијека или сам почетак 19. вијека. Изван иконостаса су остале добро очуване иконе Светог Георгија, Св. Параскеве као и Рођења Св. Јована. Уз сатру цркву подигнута је нова поткрај 19. вијека у стилу који сјећа на старије примјере. Припадала јој је филијална црква у Тишковцу [1].

Опис цркве

Црква је доста утонула у земљу. Зидови су јако дебели, и непотребно за ту величину, поготово што има необичан свод, направљен од дрвених гредица, у пресјеку готово сличан преломљеном своду, да није благог завршног лука. Звоник типа преслице на западној страни је сазидан 1816. године, о чему свједочи уклесан натпис, латиничким словима “?!”

Унутрашњост и иконостас

Иконостас је величином релативно мали, али је програмски врло садржајан. Изнад престоних икона, у већ класичном распореду ако је у питању далматиснки иконостас, налазе се још три реда икона. Први ред чине фигуре апостола, други пророци, док у трећем реду су лучно завршене иконе Великог празника. Изнад царских двери су композиције Тајне вечере и Св. Тројице. У питању је једно провинцијско сликарство у којем се мјешају грчки и српски утјецаји видљиви не само у натписима тих двају писама. Физиономије ликова на малим иконама су понешто деформисаног профила, ситне, живих покрета, док су костими савремени, декоративни, и узбибани на “барокни” начин. Престоне иконе су нешто свечаније, али мислио да и оне припадају том времену, дакле крају 18. или почетку 19. вијека. Ван иконостаса су остале очуване појединачне иконе од којих истичемо љупког Св. Георгија, затим икону Св. Параскеве са бројаницама у руци и икону са двије водоравно издјељене композиције Благовештења Захарија и Рођења Св. Јована, обје чини се из првих деценија 19. вијека. Имеју те иконе исту декоративну схему изнад фигура, понешто сладуњав, розикаст тон инкарната и сликане су на начин не много далек од зографског [2].

Напомене

1. нп. 1 Фотографија се налази на сајту епархије далматинске.

Референце

1. 1.^ уред. Данко Перић, Книнска Крајина 1: Завичајни клуб Книнска Крајина Београд, Српско културно друштво “Зора”, Книн-Београд, Удружење Срба из Хрватске Београд, 2002.
2. 2.^ Иконопис Книнске Крајине: Аутор изложбе и каталога Бранко Чоловић, аутор поставке изложбе Никола Кусовац, уред. Јевта Јевтовић Народни Музеј Београд, 1995.