By PLAVEB
Насловна Знаменитости Далматинска епархија Црква Покрова Пресвете Богородице у Книну
Црква Покрова Пресвете Богородице у Книну ПДФ Штампа Ел. пошта
уторак, 28 децембар 2010 20:51

Црква је саграђена 1866. Године по нацртима инг. Лукина, као грађевина централног плана са необичним псеудоготичним звоником. Садашња грађевина подигнута је 70-их година прошлог 20. вијека на темељима старе која је настрадала од савезничког бомбардовања Книна за време Другог Свијетског рата. Сребром оковане иконе и читав иконостас је извео Војо Билбија. Ту се чувају иконе различитог поријекла из 18. Вијека, као и богослужбене књиге [1].

Првобитна Црква Покрова Пресвете Богородице

Покров Пресвете Богородице у Книну, фотографија са почетка 20. вијека.

Друга половина XIX и сам почетак XX вијека је вријеме значајних градњи у Далматинској епархији. Градиле су се цркве, школе, парохијске куће. Тај период карактеристичан је највише по изградњи и украшавању већих градских и варошких цркава, углавном грађеним на старим темељима или недалеко од старих српских православних храмова. Тако је било и у Книну 1866. осим старе Цркве Светог Ђорђа пред Книном у Книнском Пољу освећен је нови православни храм у граду. Овдје ћемо донијети више података и занимљивости о тој првобитној книнској цркви посвећеној Покрову Пресвете Богородице. Кажемо првобитној зато што је та црква у Другом свјетском рату срушена од стране савезничких бомбардовања, а док је у Книну боравила окупаторска војска. На њеном мјесту 1971. саграђена је нова црква такође посвећена Богородичном покрову [2].

Подстицај бројним знатнијим црквеним градњама у овоме времену треба тражити у повољном државном и уставном оквиру, а након "ускрснућа уставне слободе" у Хабзбуршкој монархији, чијем је аустријском, бечком административном дијелу тада припадала Далмација. Повољни закони и толеранција вјера окренули су поглед пажње и на потребе православног српског свијета у далматинској унутрашњости. Мудри и домаћи владика Стефан Кнежевић (1853-1890) водио је умјешно послове и стварао околности у којима су подузетна градска општества смогла снаге и енергије да новим црквеним грађевинама даду још доказ своје вјере и привржености хришћанству и своме крају. Сличен околности и резултати показани су и за вријеме епсикопа Никодима Милаша (1890-1913), изграђене су тада веће цркве у Книну (1866), Драговићу (1867), Билишанима (1865), Скрадину (1878), Бенковцу (1885), Кистањама (1890), Обровцу (1890), Дрнишу (1908), а и један број мањих. Новац за градњу цркви врло често је стизао из државне касе, из Беча, и наравно сакупљан је прилозима у самим црквеним општинама, или је приспио од других српских општестава. Примјер за то је книнска црква. Градитељи се често не могу тачно утврдити, али неки и могу. Углавном је ријеч о званичним архитектима при намјесништву у Задру. Примјер је управо книнска црква (Лукин). Тај начин градње примјењивао се и код градње цркве у Билишанима, Обровцу и Дрнишу (архитекта Ћирил Ивековић), а сигурни смо да је присутан и код других градњи и да ће се будићим изучавањима открити имена архитеката који су били ангажовани од тадашњих власти [2].

Изградње нових црквених грађевина у Далмацији пратило је више листова и часопсиса међу њима и Српско-далматински магазин предантним и тачним информацијама одличног историка Герасима Петрановића, потоњег владике бококоторског. Биће да су и недјељне локалне новине из Задра доносиле сличне вијести, сигурно и Бјелановићев Српски лист, а понајвише је сличне вијести дава епархијски часопис "Истина", касније "Гласник православне далматинске епархије". Али, прве вијести о припремама и градњи српске православне цркве у Книну стижу неочекивано из Новог Сада (Србски дневник бр. 20, Нови Сад, 10. марта 1862.):

Ово дана пак добисмо опет нови знак милостиве руке цареве, који је удјељено 200 ф. на зидање нове православне цркве у  главном мјесту среза нашег Книна. Ако и нема у мјесту много православних фамилија, ипак које ради истих, које опет ради околног народа ...

Послије годину дана у истим новинама јавља се дописник са иницијалима А. К. и прилаже радосну вијест да је "влада одобрила на зидање правослане цркве у Книну 11900 фор. - Хвала јој (А. К. из Далмације, Србски дневник 115, Нови Сад, 26. маја 1863)". Тај А.К. је био сигурно Александар Катић,  будући начелник Книна, вело агилан у јавним иницијативама. Одмах затим други, али непознати дописник јавља опширније (Србски дневник 118, Нови Сад, 26. маја 1863) С.Д:

"Из Книна на Духове. Хитам да радосну вијест публикуму србском саопштим. Његово и. к. и апост. Величанство изволило је опредјелити овдашњем православном обитељству помоћ од 11900 форина за зидање пре три године започете цркве у овој вароши, па ће се одма радња моћи продужити и већ нема сумње да ћемо до мало времена одвано жељни овдје наш православни грам нов доста простран и прекрасан видјети.

Православно обитество книнско с највећом поданичком благодарности примајући царски дар овај, изјављује најтоплију благодарност своју пременитом монарху, који за нас сиромашне Србе у овим крајевима отечески брине и своју им штедру рукопомоћ пружа".

Александар Катић лијепо описује свечаност освећења темеља (А. К. у Книну, Србски дневник бр. 55, Нови Сад, 12. маја 1864):

"Јуче раним јутром долазак многобројног народа, под оружјем, и у чисто народном одјелу обучена, предсказиваше нам, да ће тај дан у овој вароши нека светковина бити.

У девет часова г. архимандрит крчки Јеротеј Ковачевић у свечаном одијелу, праћен другим свештеницима упути се из куће г. Вујатовића к Цркви Светог Ђорђа пред Книном. Народ му сљедоваше.

Приспјевши тамо са два свештеника и ђаконом отпоче литурђију, и при свршетку у кратком говору опомену народ на љубав и слогу, додавши да је узрок данашње светковине освећење темеља нове православне цркве книнксе, куда ћемо се сада с литијом упутити, препоручивши да сваки са што већом побожношћу свечаности тој присуствовати мора. Изиђосмо из цркве. Ха, лијепа погледа. Кому око радостну сузу пролити неће? Напред с цвијећем искићене заставе, за њима два и два у љепом реду као учени војници, под јуначким оружијем младеж - баш који год мора рећи: Србин је рођени војник; за овима литија и шеснаест у црквеном одијелу обучени свештеника, пјевајући дивне пјесме православне цркве, а назад у вишем броју љепо обучене Српкиње.

Пред Книном поздравише наш долазак с пуцањем прангија,  а на самом мјесту гдје ће црква бити дочекаше нас свечано обучено грађанско и обћинско чиновништво и љепо упарађено ц. к. војништво; у наоколо вију се царске народне заставе; многи натписи и стихови виђају се на све  стране, први на мијесту гдје ће бити света трпеза бијаше:

Слава во вишњих Богу

На сред цркве овај:

Покров свети

Покри нас ти

И чувај од зла

Твоји смо ми.

На главним вратима виђаше се овај Њ. В. на цару:

Живио цесар Фрањо Јосиф

Помоћу Бога и светлога цара

Ево нам скоро новог олтара

На ком ће с' жертве прносити Богу

За срећу мира - братинску слогу.

Осим ови видила су се још два, један г. намјест. Мамули, а други ђенералу Филиповићу, као онима који су израдили од владе 12 фиљада ф. на зидање ове цркве.

Посље водише и прописани церемонија преч. г. аркимандрит изговорио је трагатељско слово, које је многога слишаоца у плач обратило; при свршетку заори се Многаја љета ...

Посље обреда играло се коло, и у сами мрак народ се у најљепшем реду разиђе кућама, оставивши нас у нади да ћемо скоро доживити (а затим нам је најбоља препорука вредност управитеља радње г. Гилубера) сасвим довршену цркву, у којој нећемо пропустити молити се ономе који све може за оне који су виновник да се највећа жеља испунила."

Црква између два рата, фотографија из архива Далматинске епархије.

Кад је било овако свечано осевећење темеља онда можемо замислити какво је било освећење зготовљене цркве 31. августа 1866. године. Пуцање прангија и мачкула, искићен град цвијећем, заставама и тапетима, бројни свештеници, архимандрити, владика далматински, представници свих сусједних политичких општина и намјесништва, народ свечано обучен, плех музика и народна кола, свечана вечера за владику код најугледнијег православног грађанина, торожествена литургија и литија, прилагање цркви у даровима и новцу, свечани ручак за госте, све то се сигурно одигравало тог дана у Книну, а тако је било и прилком освећења других православних цркава у споменутим мјестима.

О новој цркви и њеном освећењу на сажет и озбиљан начин пише Герасим Петрановић (Г. Петрановић, Цркве у новије време подигунте у епархији далматинској, Српско - далматински магазин за 1867. Задар 1867, стр. 143-147):

"Срез кнински броји 22000 житеља, од којих 19000 јесу православни Срби: народ и по красном стасу и узрасту, и по чистоћи, радионости и трезвености одличан у Далмацији нашој... Главно је мјесто среза Книн, у коме има до 50 православних србских породица, од којих неке спадаху под парохију Врбничку, а неки под Книнскопољску. Поред све жеље мјесних и околних православних христијана, није им никако могуће било имати у граду свој храм божији, нарочито због жестоке противности под републиком млетачком, пак све до 1848. год. Тек ускрснућем уставне слободе, освану и православним Србима слобода религиозна. На осбиту препоруку барона Филиповића у договору са Намјестником тадашњим бароном Мамулом, милостиви цесар посла посебни поклон од 500 ф, а потом одреди из државне благајне до 14000 ф. Пошто обштинари ударени међу собом порезом купише за 1000 ф. мјесто за цркву, освећен би темељ особитом црквеном свечаности на Томину неђељу 1864. од преч. архим. крчкога г. Јеротеја, које горњим државним подарком, које богатом помоћу и свега околног православног народа и православних обштина (трстанско даде 112 ф; дубровачко 100 ф; обровачко 27ф; о. фр. Фрубковић скупио у Бечу 100 фор.) свршена буде црква за 16 мјесеци, штилу византијском, по плану израђеном од вјештога ц. к. главнога управитеља грађевина Лукина. Једна од најљепших цркава у епархији, украс своме граду. Дужина је с олтаром 200, 3', 8'', ширина 80, 4', 8'', висина 90, 4', 8''. Црква, на славу Покрова Богородице, у виду је крста, са прекрасном кубом, и четвртастим звоником. Штета што овај не одговара сасвим кроју цркве. Хор и степени који нањ воде јесу од саливеног љепо зашараног гвожђа. Троносање цркве свршио је преосвештени архијереј г. Стефан дана 31. августа 1866. уз садејство двају архимандрита, 1 протопрезвитера, 1 игумана, 8 свештеника и 2 дијакона, у присуству моногобројнога стегшег се народа и многих одличних гостију са стране. Предјел учињен је привремено, и надати се да ће га ревностно обштество које својим подарицима који богатом милостињом која пада од многога православнога народа, што у дане суботнога сајма из околних мјеста, пак и из пограничне Босне овамо долази, чим прије новим и красним замјенити. У звонику имају три звона, између којих највеће поклони г. Петар Миовић из Дрниша. Црква је ова утварима богато снабдјевена преко преосвештеног архијереја г. Стефана и г. архимандрита Јеротеја Ковачевића. Госпођа Јованка Стипчић из Шибеника између осталога поклони полијелеј. Ревност око грађевине и радње показаше сви обштинари, нарочито тутори црквени, између којих особиту успомену и захвалност заслужују г. Лазо Рашковић и Стеван Вујатовић. Очекује се од власти одобрење да се за град овај установи нарочито парохији са свештеником, - који ако марљиво у свему служби својој настојао, а христијани у ревности побожном гласу Божијем одазивали буду, биће њима и мјесту Пречиста Богородица крјепак покров и заштитница. "

Ето, дознадосмо каквог је црква била облика и величине, у каквом је стилу грађена, како је опремљена, ко је градио и прилагао. Била је то слична грађевина цркви у Билишанима. Тамбур куполе био јој је вишекутан, а сјециштем главног и попречног брода створена је крстообразност тлоцрта. Сазнадосмо и то да је послове вдио Гилубер, а да је њен архитекта Лукин, оба званични, државни службеници на пословима јавних градњи ... Није познато какав је био њен првобитни иконостас - "придел", али сигурно састављен од разнородних икона које су доспјеле из оближњих цркава.

Године 1910. изведени су дрводјелски и резбарски радови и насликана сликарска дјела за стални иконостас. Слике је извео Симеон Вукојевић, а дрвену конструкцију највероватније кнински дрводјелац Цибулски, који је иначе са нашим сликарем радио и друге иконостасе. Симеон Вукојевић је рођен у Оћестову око 1875. године, а  умро је у Шибенику 1927. године. Сликарство је учио у Фиренци и Кијеву. Почетком XX вијека враћа се у родни крај, гдје у Оћестову прави атеље. У Далмацији је, осим у Книну, осликао више иконостаса: Жагровић, Кула Атлагић, Ђеврске, а појединачне иконе оставио је у Бенковцу и Мирањама. Стил му се базира на усвојеним и прерађеним знањима тадашњих сликарских школа, а био је одлично поткован у богословским питањима. Данас не знамо колико је Вукојевић слика извео за кнински иконостас, али може се претпоставити на основу других његових иконостаса, да је задржао престоне иконе, иконе пробраних празника и Тајне вечере, као и осликано Христово распеће на врху иконостаса и царске и бочне двери са одговарајућим сценама и ликовима. Наиме, као и црква тако је и иконостас пропао у бомбардовању у Другом свјетском рату. Ипак, том приликом нису уништене све Вукојевићеве религијске слике. Неке од њих су склоњене из рушевина, али им се до данас није могло ући у траг - ето посла за педантног локалног хроничара.

Унутрашњост цркве (куполни простор), фотографија из 1929. године.

Зидне слике за цркву Покрова Богородице извео је Живко Сојсављевић, сликар родом из Бенковца. По повратку у домовину са сликарског школовања у Италији, од 1925. до 1930. он живи и ради у Книну и Шибенику као учитељ цртања, одужујући на тада уобичајен начин дуг према завичају. Пошто је црква порушена у Другом свјетском рату, од тих радова остала је само једна пожутјела фотографија куполног простора у коме је извео Христа Пантократора и велике залепршале робустне анђеле и херувиме стилом који је изњедрен из искуства декоративног и готово плошног сецесионистичког сликарства и ескпресивности у изразу. Такав утисак још више је појачавала наглашена контура фигура. Поткуполни простор осликао је појединим сценама приказаним и пробраним фигурама светитеља. Сликару је остала у сјећању ледена книнска бура: причао је како му је било радити на хладноћи, на скелама, баш у том поткуполном простору. Наиме, радове је започео у марту 1925. године. Зидне слике из Цркве Покрова Богородице у Книну биле су његов први ансамбл религијског сликарства у српским црквама, а насликао их је више, тако и у бенковачкој Цркви Светог Јована 1968. године, у поодмаклом периоду свог живота. Из книнског периода његовог стваралаштва остала је била још једна фотографија: Живко, онако висок и кршан, на книнској тврђави покрај неког зидића свира гајде. Можда је управо с тога мјеста насликао на великом платну погледа на пејсаж Книнског поља, Крке и њених разливених мочвара, са позадинским моћним хрбатом недалеке плавичасте Динаре која обогаћује крајолик (слика у приватном власништву у Задру). Док је радио у Книну као наставник цртања живио је у једној од кућа на книнској тврђави, гдје је насликао још неколико дјела од којих су сачувана једна слика тамније гаме, али и јаких свјетлосних контраста, један сјетан, необичан, заустављен из прошлих времена поглед на прозор - реалност собе учитеља цртања.

Страдања цркве након 1995.

На дан 24. августа 2006. непозната особа је током ноћи каменовала православну цркву Богородичин покров у Книну. Према саопштењу управе Шибенско-книнске полиције, на цркви је разбијено једно стакло изнад улазних врата, у унутрашњости цркве пронађена су два мања камена [3].  Дан након обележавања храмовне славе Покрова пресвете Богородице, 2010. године, анонимним позивом су упућене претње свештенику книнске Црквене општине Сави Мајсторовићу, који је вређан на националној и верској основи [4].

 

Иконостас

Галерија

Напомене

  1. нп.1 Фотографија унутрашњости цркве из 1929. године је из породичне колекције сликара Живка Стојсављевића. Објављене су на сајту уз сагласност и дозволу унука познатог сликара.

Референце

  1. 1.^ уред. Данко Перић, Книнска Крајина 1: Завичајни клуб Книнска Крајина Београд, Српско културно друштво “Зора”, Книн-Београд, Удружење Срба из Хрватске Београд, 2002.
  2. 2.^ мр Милорад Савић, Книнска Крајина 1: Првобитна Црква Покрова Пресвете Богородице у Книну. стр. 10-19.
  3. 3.^ Интернет портал Мондо: Каменована православна црква у Книну, 25. август 2006.
  4. 4.^ Дневне новине Блиц (blic online): Претње свештенику СПЦ у Книну, 15. октобар 2010.

Спољашње везе

  1. Православље Број 1031, Проф. др Вељко Ђурић Мишина, Зашто патријарх Герман није био у Книну 1971. године.
  2. Прве двије фотографије унутрашњости цркве су нам доставили са сајта Одржавање гробова (www.odrzavanjegrobova.net)
Последње ажурирано четвртак, 24 октобар 2013 22:18
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.