Лазар Мамула (Гомирје, 22. мај 1795. — Беч, 12. јануар 1878) био је аустроугарски генерал и намјесник Далмације.

Србин из Горског Котара (Република Хрватска), рођен је у мјесту у којем се налази познати српски манастир. Завршио је инжењеријску војну академију, а од 1815. до 1831. године наприједовао је у аустроугарској војној служби, од кадета до чина капетана. До 1839. године постигао је значајан успијех у постављању утврђења на острвима Вис и Хвар, и у дијеловима Тирола. Чин мајора добио је 1841. године, а пуковника 1848. године, када је постављен и за шефа главног штаба у Хрватској. Истакао се у борбама током мађарске револуције 1848. и 1849. године. Тако је спријечио продор Мађара у Славонију и Срем 1849. године, напредовавши од Осијека до Петроварадина. Одбио је нападе на Сремску Каменицу и Сремске Карловце. Због тих заслуга аустријски цар му је додијелио витешки ред Марије Терезије и титулу барона. Лазар фон Мамула, како му је од тада гласило племићко име, чин генерал-мајора је добио 1850. године, а пет година касније постао је подмаршал, док је 1865. године добио титулу артиљеријског генерала.

Био је намјесник Краљевине Далмације од 1859. до 1865. године. Средином 19. вијека подигао је утврђење на острву Ластавица, на улазу у Бококоторски залив. По њему је ово острво добило име – Мамула.

Основао је 1858. године фондацију Далматински инвалиди.