By PLAVEB
Стојан Шобат ПДФ Штампа Ел. пошта
петак, 25 фебруар 2011 11:43

Стојан Шобат (Дебело Брдо, 1740. - Дебело Брдо, 24. фебруар 1830.), писац катихизиса.

Потиче из сиромашне граничарске породице, која се у Лику доселила из Херцеговине и која је традиоционално из својих редова давала православне свештенике. Управо у складу са том традицијом отац је одлучио да младог Стојана припрами за то звање. Од младости је служио у свештеничким кућама по Лици, учио се и описмењавао. Затим већ у поодмаклмим годинама, отац га упућује у српску школу у Вилићу (сада Залужница), код Оточца. У овој школи Стојан је изучио "српску псименицу, псалтир и часловац" (Димитрије Николајевић: Живот и рад Стојана Шобата кореничког проте/1740-1830/, /8, Ср. Карловци 1911). По завршетку ове школе Стојан је отишао у Манастир Гомирје, гдје је утврдио своје богословско образовањеи стекао манастирско родољубно васпитање. Богословске испите полагао је код пароха у Госпићу и код епископа у Карловцу. Владика Данило Јакшић произвео га је (24. маја 1762) у чин ђакона и као истакнутог ђака задржао три године на свом двору. Двије године касније, од марта 1764. произвео га у чин свештеника и поставио га за капалана у Дебелом Брду, гдје је од 1768. добио парохију. Десет година касније владика Петровић додијелио му је (1778) титулу протонамјесника, а 1. јануара 1782. године поставио га за кореничког проту. На овој дужности Стојан је остао све до 1816. године, када се због дубоке старости и болести одрекао те дужности.

Стојан је стално посвећивао велику пажњу личном образовању и научио њемачки и италијански језик. Ове језике је добро савладао тако да је могао на њима читати. Порчуо се као добар проповједник па је 30. децембра 1781. године унапређен у протопрезвитера у Кореници. Како је лично увидио да је писменост ванредно важан чинилац у борби за народност, чија је најважнија ознака - верска припадност, то је о свом трошку отворио тривијалну (основну) школу у Вилићу (Залужница) 1793, затим у Госпићу 1799. па у Кореници 1801.

Шобат је један од оних "жарких родољуба" који је био на бранику историјских и природних права свог народа. Он се у другој половни XVIII вијека "одаје просвјећивању свог народа у најтежем периоду његове повјеснице. Он не даје да српско име утоне у тмини заборавности, већ га усађује у срца младог покољења, да га и оно даље преда у аманет свом потомству." (Д. Николајевић цећ цитирано, страна 7.). Желећи омладини и ученицима учинити религују приступачнијом, написао је, још као парох у Дебелом Брду, 1772. године Катихизис - писани вјеронаучни уџбеник. (Можда и прије 1772, али у сваком случају прије појаве Рајићева штампаног катихизиса). Овим радом Шобат је стекао часно мјесто у српској црквеној књижевности. Шобатов Катихизис писан је веома разумљиво како за одрасле тако и за дјецу. Био је веома прихваћен па су га свештеници преписивали себи и њиме се служили у вјероучењу. Посебно је био кориштен при подучавању српке младежи која није ишла у школу. Катихизис је сав писан у српском духу у форми питања (вопрос) и одговора (отвјет), Ево примера из Увода Катихизиса:

"Вопрос"  (питање): "Ко си ти?"

"Отвјет" (одговор): "Ја јесам чеовјек, Србин, Христајанин."

В: " По чему се зовеш человјек?"

О: "Зовем се по исправном стасу, по лицу окренутом гледати небо и по разуму и словенској души која је у мени."

В: " По чему зовеш се Србин?"

О: " Зовем се по роду и слову илити језику оних људи, од којих происходим и који менују се Срби:" (ибид, /22)

Споменик Стојану Шобату испред цркве у Дебелом БрдуС обзиром да се Катихизис конципира на основу питања и одговора, више је познат под именом Вопрос него као Катихизис. Штампан је тек 1813. у Млецима, под насловом: Наука Христијанска ради малољетне дјечице, Православнија восточнија церкве.

Шобатов Катихизис је у ствари популарно писана национална историја. Био је толико добро прихваћен да је истински падао на плодно тло. Међутим, то није одговарало католичкој црвки, која ју у Катихизису гледала српску националну пропаганду, а не вјерску књигу, те је јавно протествовала и тражила његову забрану. Аустријске власти су то оберучке прихватиле и забраниле ширење књиге, а загребачка генерална команда издала је 'поверљив едикт' по коме ће сватко бити ухапшен код кога се нађе Шобатов Катихизис.  Због Катихизиса је позиван на одговорност горњокарловачки епископ Евгеније Јовановић. Упркос свему Катихизис  је криомице преписиван и кориштен, те је представљао драгоцјену литературу у Лици у на Кордуну. Његову јавну употребу поново је озваничио Јосиф II Јовановић Шакабента.

Шобат је умро у дубокој старост, у родном Дебелом Брду 1830, године и ту је и сахрањен. Његов гроб је код тамошњих Срба дубо био сматран светилиштем. Није остало порода иза њега. Жена му је рано умрла (1775), а једини син Данило умро је 1801. године.

Референце

  1. 1.^ Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр. 1162 - 1164; Нови Сад: Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0317-0

Спољашње везе

Последње ажурирано субота, 06 август 2016 09:29
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.