By PLAVEB
Герасим Петрановић ПДФ Штампа Ел. пошта
недеља, 06 март 2011 11:29

Герасим ПетрановићГерасим Петрановић (Шибеник, 23. април 1820 – Котор, 18. април 1906) био је епископ бококоторски и дубровачки (1874–1906). Докторирао је теолошке и правне науке.

Основну школу завршио је у свом родном мјесту, Шибенику, на италијанском језику код тамошњих фрањеваца. Као питомац Закладе архимандрита Герасима Зелића уписао се 1833. године у гимназију у Сремским Карловцима, гдје је завршио шест разреда, затим је 1840–41. године завршио филозофију у Загребу. Богословију је завршио у Карловцима и вратио се 1844. године у Далмацију, а 14. октобра исте године замонашио се у манастиру Крупи. Епископ Јеротеј Мутибарић рукоположио га је 9. децембра 1844. године за ђакона, а одмах након тога постао је професор клирикалне школе у Задру. Епископ Мутибарић произвео га је 02. фебруара 1846. за протођакона, а 22. јула 1847. године рукоположио га је за презвитера. Епископ Стефан Кнежевић произвео га је 20. јуна 1853. за протосинђела. Као протосинђел провео је двије године у Бечу и надзирао штампање богослужбених књига, које је аустријска влада дала да се штампају, не би ли из цркава истисла руске богослужбене књиге. Тамо се упознао и дружио са Вуком Караџићем. Године 1855, 6. децембра, произведе га епископ Стефан за архимандрита Манастира Драговића. Као архимандрит манастира Драговића отишао је поново 1858. о свом трошку у Беч, гдје је молио државну помоћ за подизање нове манастирске цркве. Од 1844. до 1860. био је професор клирикалне школе у Задру, прекинувши своје професорство једино за вријеме свога боравка у Бечу. Кад је 1860. године ступила у живот православна епископска конзисторија у Задру, која је била основана 1853, постаје први конзисторијални архимандрит, а кад је 6. новембра 1870. установљена православна епархија за Боку которску и Дубровник, именован је за првог епископа. Године 1874, 9. маја, присветио га је буковински митрополит за епископа. Свечано је постављен 26. маја исте године у Котору.

Као епископ почео је да спроводи организацију своје новопостављене епископије. Основао је конзисторију, почео је сваке године да издаје Шематизам своје епархије (Публикација са статистичким подацима о вјерском животу, о значајнијим историјским документима, као и о актуелним дешавањима у Боки) и да оснива просветна и хумана друштва. Тако је основао закладу за занате, за манастир Савино и за сиромашну школску дјецу. Живећи врло скомно, сву је своју уштеђевину давао за помагање поменутих заклада и за помагање сиромашних.

Епископ Герасим Петрановић радио је и на књижевном пољу. Од године 1862–1871. уређивао је Србско-далматински магазин, који је 1836. године основао његов брат Божидар Петрановић. У том часопису штампао је велики број својих историсјких чланака. Издао је у 3 књиге своје и преведене проповиједи под натписом Добри пастир, молитвену књижицу Побожна размишљања при слушању литургије, која су доживјела неколико издања. Спомињемо само још његову Повијест Манастира Драговића, коју је издао 1859. године, а чисти приход намијенио за зидање манастирске цркве. Уважавајући његове заслуге и рад, Богословски факултет у Черновицама дао му је 1879. године назив почасног доктора богословља.[1]

Овај први бококоторски епископ истакао се у борби против римокатоличког прозелитизма. Када је 1880. године објављена Енциклика Папе Лава XIII, Герасим се енергично супротставио његовом позиву да се православни вјерници покатоличавају. Упркос томе, имао је врло толерантан однос према римокатолицима у Боки. Грађани Котора често су га могли видјети у шетњи с тадашњим бискупом Фрањом Ућелинијем. Био је велики пријатељ Његоша и Вука Караџића.

Др Душан Љ. Кашић о епископу Герасиму наводи:

Међу бококоторским епископима (Герасим Петрановић, Доситеј Јовић, Владимир Боберић), нарочито се истакао Герасим Петрановић својим литерарним и културно-просвјетним радом, напосљетку и својим ауторитетом који је стекао у културној јавности још прије свог избора за епископа.

 

Будимир Дубак за Сведок пише о садашњем угрожавању Срба и припадника и вјерника СПЦ-е у Црној Гори од стране црногорске власти, те стање пореди за догађајима од прије више од сто година и упућује на значај епископа Герасима у то вријеме:

Велики епископ Српске православне цркве Герасим Петрановић, који је био на челу епархије Бококотрске, Дубровачке и Спичанске од 1874. до 1906. године, и велики пријатељ Вука Караџића и Његоша, својевремено се у својим успоменама с тугом осврнуо на тадашње угрожавање Православне цркве.

 

Један насртај се односио на познату енциклику папе римскога, "Grande munus", која је тежила за тиме да Српску православну цркву потчини утицају Рима. Друга се десила 1897. године кад је бискуп Штадлер боравио у Котору и тада био примљен код епископа Герасима 13. маја исте године. Епсикоп Герасим Петрановић је том приликом свог високог католичког госта упозорио да није добро то што Католичка црква чини. Он је рекао да ''смо сви грешни, али нас спаја Христова наука и учи да се љубимо. Стога радимо сваки код своје пастве, у духу Христове науке, не дирајући у туђе."

Референце

  1. 1. Јован Радојчић, Срби западно од Дунава и Дрине – биографије (3. том, стр. 106-107); Нови Сад: Прометеј (2009), ISBN 978-86-515-0315-6

Спољашње везе

  1. Православни Срби Дубровчани и Бококоторско-дубровачка и спичанска епархија (pdf формат)
  2. Писма владике Герасима Петрановића из заоставштине Тома К. Поповића у архиву САНУ (pdf формат)
Последње ажурирано недеља, 22 мај 2011 22:09
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.