Насловна Пројекат Историја Книнске Крајине Вук Караџић у сјеверној Далмацији
Вук Караџић у сјеверној Далмацији ПДФ Штампа Ел. пошта
четвртак, 10 март 2011 16:18

Вук Стефановић КараџићВишеструке су биле Вукове везе са сјеверном Далмацијом. Она му је, прије свега, пружала немало лексичке, етнографске и фолклорне грађе. Међу хиљаду кореспондената његове замашне преписке, двадесетак их је одавде. Број поштовалаца његове књиге пење се на више од стотинак књигољубаца. Вук је, најзад, био присутан у оновременој задарској књижевној јавности.

Вук помиње Далмацију још у раним годинама свога рада. Многи љубитељи књиге из сјеверне Далмације били су претплатници на најзначајнија Вукова дјела. У првом Рјечнику његовом (1818) међу претплатницима је двадесетак личности из овог подручја – из Бенковца, Буковице, Книна, Котара; из манастира Драговића, Крке, Крупе. Углавном су то припадници православног клера. Понајвише их је из Задра.

Непосредни сусрет с овим крајем оствариће Вук тек двије деценије послије појаве првог Рјечника. Године 1838. обишао је копнену Далмацију, а упознао је и том приликом и сјеверну. Боравио је у Задру и преко Равних Котара пошао на југ. У повратку, о Илинданском сајму, обрео се на Косову, посјетивши уједно и Книн. Записи са овог путовања говоре о вазда будној Вуковој знатижељи.
У цркви на Косову – забиљежио је он тих дана – људи матори (м. ђеце) носе велике свијеће (м. чирака). Поред јеванђелије изнесе један чоек из олтара нарамак великијех воштанијех свијећа (неке читаве а неке напаљене), па раздаје људима по цркви, те их запаљене држаше у рукама, како у вријеме читања јеванђелија, тако и у вријеме пријеноса. Многа чељад, по свој прилици болесна, како у вријеме јеванђелија тако и у вријеме пријеноса припадоше с главом попу и отираше се одеждама, као у Србији што бива.
 
По свршетку службе носише литију испод цркве: напријед један човјек с барјаком од црвене свиле (као војник), за њим око сто људи с дугијем пушкама на раменима, за њима црквени барјак, на којему је с једне стране Свети Илија, а с друге вознесеније Христово, за овијем свештеници с иконама и крстовима. Многи су у то вријеме пуцали из пушака.
 
Кад (је) ношен тас по цркви, био је на њему златан крст, који су око пијевнице људи сами у руке (узимали) и љубили с обје стране, а осталијем га онај који је тас носио, на своје руке подносио те га љубили. Игра и пјесма као и у Лици; људи у иликама и токама са шаловима око главе, брију главе као и у Србији, тако и једу на софре шта је који донио. Меташе се и камена и пуцаше из пушака.
 
И осим кола играше (скачући преко равнице по двоје) како обоје женско, тако и женско с мушким. Ђевојке из Косова носе косу у једној плетеници с уплетњаком низ леђа, а из Цетине и из Петрова поља уплету у њу нешто црвено, па је остраг по врату и горе до косе испрекрштају. Цетинске носе капе са шкољкама, и садаке имају шареније. Новаца сребрнијех (особито цванцика) носе врло много, како жене и ђевојке на ђерданима и по кошуљи, на појасу, капи и садаку спријед, тако људи на јечермама и котринима спријед.
У Вуковим хартијама остала је карта Далмације вјероватно с овог путовања. Међу више подвучених мјеста на њој запажамо Книн, Задар и Скрадин.
 
На другоме мјесту  записао је – У Шибенику и Книну жене носе одозго хаљину с тијесним рукавима, која је доље као џубе непостављено, и зову је камижола.
 
Занимала га је и овдашња црквена организација. Три манастира (Крупа, Крка, Драговић) – истиче Вук – имају дванаест парохија, на која се шаљу калуђери за парохе. Такви пароси, које даље од манастира сједе у манастирскијем кућама по парохијама и дају манастиру на годину по 26 ф. ср. и по 12 двизица (женско јагње од године), а њему манастир не даје ништа. За времена млетачкога ови су се пароси послије три године мијењали, а сад се не мијењају. И остале све парохије имају своје братске (општинске) куће за парохе. Калуђер који је на парохији, даје манастиру порез, по нешто жита и двизица. Сви пароси у прољеће читају људима по торовима молитве и свете водицу, и за то им сваки даде по једну двизицу.
 
Три године потом Вук је опет у овим предјелима, на пролазу ка Црној Гори. У његовим хартијама остала је карта Далмације, вјероватно с овог путовања. Међу више подвучених мјеста на њој запажамо Книн, Задар и Скрадин.
 
У Далмацији је Вук прибрао доста разнолике и занимљиве грађе. Тешко је разлучити кад је и како она сабрана – непосредно или преко пријатеља. Још је теже утврдити шта је све из овог краја, међу педесетак хиљада ријечи његовог Рјечника, поготово гдје то он изричито не каже.
 
Сем података о ширим подручјима, Буковици, Равним Котарима и Косову, на примјер, Вук је у Рјечнику (1852) дао и више овдашњих топонима – Бабин Дуб, Бенковац, Брибир, Жегар, Задар, Обровац, Перушић; ријеке Зрмању, Крку, Каришницу, Косовицу и Ораовачу; планине Динару и Требачник; водопад Губавицу близу Книна; извор Сопот; манастире Драговић, Крку и Крупу. Уз побројана мјеста, сем стандардних података, истицани су, по правилу, остаци некадашњих утврда. А Дебељак и Подграђе непосредно су описани као зидине. 
 
Потпуније, без сумње и занимљивије, овај крај је заступљен социолошко-етнографским појмовима. Уз неке појмове (нпр., главарина, Влах, задруга, прпоруше) Вук је дао покоју анегдоту или кратак запис о обичајима, остављајући нам мала, али драгоцјена свједочанства о животу у сјеверној Далмацији. 

Извори

  1.  Бенковачки крај кроз вјекове, зборник радова, Народни лист, Новинско-издавачка дјелатност, Задар, 1987.
Последње ажурирано среда, 18 мај 2011 12:23
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.