Национални парк Пакленица ПДФ Штампа Ел. пошта
среда, 06 април 2011 10:06

Национални парк Пакленица је национални парк у Хрватској. Налази се у Лици, у јужном дијелу Велебита, неколико километара сјевероисточно од Задра, односно јужно од Госпића. Подручје је проглашено националним парком 1949. године. Национални парк Пакленица заузима површину од 96 km². Највиши врхови су Вагански врх (1757 m) и Свето брдо (1753 m).

То је простор необичног додира мора и планине, богат природним шумама букве, црног бора и бора кривуља. Станиште је ендемске биљчице хрватског назива пљескарица (Arenаriа orbiculаris) и других биљних и животињских ријеткости, препун кршких облика. Пакленицу годишње посјети преко 100.000 посјетиоца, а највјернији посјетиоци су пењачи који се од прољеће до јесени могу виђети на стјенама Пакленице, посебно на највећој стјени Анића куку (712 m).

Историја

Да је Велебит којим случајем мањи, вјероватно би читав био праглашен националним парком. Јер, ако иједан планински масив у Хрватској по својим природним особинама  и вриједностима то заслузује, онда је то сигурно Велебит. Богатство геоморфолошких феномена, разноликост биљног и животињског свијета, атрактивност крајолика и нетакнута природа - све је то удружено у тој планини. Како је, међутим, Велебит дуг готово 150 km, било га је немогуће издвојили у  цјелини као национални парк. Умјесто тога настоје се заштитити његови највреднији и најмаркантнији дијелови.                                                         

Тако је одмах након проглашења првог нацианалног парка у СР Хрватској - Плитвичких језера, формиран национални парк Пакленлца (1949. године) на приморској страни јужног дијела Велебита. Уз Хајдуцке и Рожанске кукове, Тулове греде и подручје Дабара, Пакленица је у геоморфолошко-пејзажном погледу најзанимљивији дио Велебита. А по неким другим својствима - геолошко-стратиграфским, хидрографским и вегетацијским - чак и надмашује наведене предјеле [1].

Геоморфологија

Од геоморфолошких особина најзанимљивији, а уједно и најимпресивнији су кањони Мале и Велике Пакленице који се усјецају дубоко у Велебит. На цијелој дужини, од Сења до Зрмање, долине Велике и Мале Пакленице једине прекидају континуитет иначе компактне приморске падине; најприје кањонске, а затим нешто шире долине пресјекле су ову падину и увукле се дубоко под највише велебитске врхове. Тима долинама теку и једини водени токови велебитског приморја. Они су у горњем дијелу долина стални, али касније пониру па до мора стижу воде само за јачих киша.

Најатрактивнији дијелави националног парка свакако су кањони - бујичњаци, који почињу непосредно уз обалу. (Готово до средишта једног од њих - Велике Пакленице - може се доћи аутомобилом). То су најзначајнији ерозивни облици Велебита, попречни на смјер пружања планине и слојева. Ријетко се гдје цовјек осјећа тако мален као у кањанима Пакленице; над њим се стрмоглаво дижу 400m високе лилице,
а око њега и у кориту бујице разбацане громаде стијена, тешке и по неколико десетина тона. Мала Пакленица, с притоком Орљачом, нешто је мања, али за разлику од Велике Пакленице готово непроходна, зато можда још романтичнија.

За разлику од доњих кањонских дијелова, стјеновитих и без вегетације, горњи су токови питомији, шумовитији и у ширим долинама. Мијењају се и смјерови тих долина, па се нпр, велика Пакленица претвара у изразито уздужну долину.

Откуд такве рељефне и уопште пејзажне разлике и особине? Темељне предиспозиције дале су тектонско-геолошке специфичности у
Горњој Пакленици. Једино је ту избила на површину разнолика серија старијих наслага - пермских и тријаских, састављена од доломита, шкриљаца и пјешчењака, тј. стијена у којима вода не понире као у кречњацима, него површински отјече. Зато су ту сва врела и шире долине. Чим вода напусти ту водонепорпусну зону, у додиру с јурским, кредним и палеогеним кречњацима, поступно нестаје у невидљивим пукотинама и понорима. И према данашњој слици, тешко бисмо објаснили тако дубоке кањоне кад не бисмо знали да кречњак у почетку још није имао развијен систем пукотина, као што га има данас. Другим ријечима, сва вода отјевала је површински, а у доба глацијале (ледено доба) носила је много више шљунка и пијеска којим је еродирала кањон и на изласку из њега створила велике плавине, једине "низијске" просторе под Велебитом.

Кањони нису једина занимљивост кречњака Пакленице. Вода је ту својим механичким и хемијским радом (ерозијом и корозијом) створила мноштво спиља међу којима су највеће и најљепше Манита пећ и Јама водерица [1].

Биљни и животињски свијет

Темељни феномени НП Пакленица су шуме и геоморфолошке особености парка. У готово нешумском јужном дијелу Велебита у Пакленици се јавља изразито богатство шумских заједница, а посебно мјесто заузимају шуме црног бора по чијој је смоли (Паклини) која се је из њих у прошлости вадила Пакленица и добила име, затим букве и бора кривуља. Богатство биљног свијета друга је значајна ставка овога национатног парка. Посебно то вриједи за шуме које заузимају готово половину његове укупне површине и на тај начин чине једину већу и цјеловиту шумску површину на приморској страни Велебита. Вегетацијско-шумске занимљивости то су веће што се тај парк простире од мора до највиших велебитских врхова. Што је омогућило да се формирају најразличитије биљне заједнице. Међу шумским заједницама најраширенији су разни типови букових шума, затим аутохтоне и чисте састојине црног бора, које заузимају углавном више дијелове падина и врхова.

Међу флористичким украсима Пакленице истичемо вегатацију стијена, особито разне врсте звончића који нас прате од првих кањонских литица до највиших велебитских кукова. Монотонију камењара уљепшава вријесак у цвату, а у шумамам Горње Пакленице изненађује осамљени тамногримизни љиљан.

За фауну Пакленице такођер се може рећи да је занимаива и богата. Ту ћемо наћи многе ендемичне инсекте и лептире, гмизавце и посебно богату оринтофауну (птичији свијет). Утврђено је да се у парку гнијезде бијела чиопа , вјетруша кликава, гавран, црвенорепка ковач, камењар црнокрили и бргљез лончар, а може се то претпоставити и за бјелоглавог супа, бијелу цркавицу и орла змијара. Од сисара у Пакленици живе куна бјелица и куна златица, лисица, ласица, разне врсте шишмиша, а среће се и медвјед.

На крају треба споменути да се у непосредној близини Пакленице налазе и неки други вриједни предјели (Бољинац, Велико рујно, низ врхова између Бадња и Св. брда итд) који с њом чине цјелину, па ће се у сврху комплетирања и обогаћења природних вриједности у у будућности вјероватно проширити границе овог националног парка [1].

Референце

  1. 1.^ Емилија Самболек-Хрбић: Природне знаменитости Хрватске: Пакленица, стр. 40-43 (1974) Загреб.

Спољашње везе

  1. Званичана интернет презентација Национални парк Пакленица.
     
Последње ажурирано четвртак, 11 август 2011 01:26
 

Your are currently browsing this site with Internet Explorer 6 (IE6)

You should upgrade to Internet Explorer 9, please visit the Internet Explorer 9 worldwide page.