Иво Ћипико |
![]() |
![]() |
![]() |
среда, 19 јануар 2011 13:19 |
Рођен у Каштел-Новом, између Сплита и Трогира, Ћипико је још из детињства понео дубоку приврженост слободном, неспутаном животу у природи и снажну симпатију према тежацима и тежачком животу. Обе склоности одиграће значајну улогу и у животу и у делу овог писца. Кад су га као дечака дали у фратарску гимназију у Сињу, он је, не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, побегао из семеништа и определио се, не случајно, за шумарски позив. Семениште га је одвајало од природе, затварало га у мртве догме и беживотни морал, а шумарски позив вратио га је природи и омогућио му да живи с народом.
Његово опредељење за српску књижевност и каснији прелазак у Србију, где као ратни дописник учествује у балканским ратовима а за време Првог светског рата прати српску војску у изгнанство, било је проузроковано, осим националним одушевљењем, и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилизацију, према земљи која је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Огроман углед Србије на читавом југословенском простору и привлачност српске књижевности деловали су у истом правцу. Прве подстицаје нашао је, зачудо, у истој оној школи која га је у свему другом одбијала, у фратарском семеништу у Сињу. Међу његовим професорима, фратрима, налазио се и један истински љубитељ књижевности и југословенски националиста. Он је будућем писцу доносио дела српских приповедача и народне песме. Остала дела излазила су му у српским културним центрима, и ћирилицом. Објавио је још четири књиге приповедака, 'Са јадранских обала' (1900), 'Са острва' (1903), 'Крај мора' (1913) 'Прељуб' (1914), два романа, 'За крухом' (1904) и 'Пауци' (1909), два драмска покушаја, 'На Граници' и 'Воља народа', оба без стварне вредности, потом мемоарску, ратну прозу, инспирисану Балканским и Првим светским ратом, 'Утисци из рата', 'На помолу', 'Из ратних дана' 1912-1917, 'Из солунских борби', 'Из ратног дневника', чија је вредност претежно документарна и журналистичка. Окренутост социјалној тематици карактеристична за цео српски реализам добила је у Ћипику свог најизразитијег и најдоследнијег протагонисту. У низу приповедака и у оба романа он је приказао сурову борбу сељака за хлеб и голи живот, дао је без маске послодавце који искоришћавају сељачку радну снагу као животињску, њихову равнодушност пред тежачким патњама. Први његов књижевни обрачун с темом социјалне беде налазимо у приповеци 'На повратку с рада', из збирке 'Приморске душе': сурове природне околности, суша која сажиже све и киша што продире до коже, плави насеља, односи плодове рада, као да се удружују са бездушношћу газда који хоће да из својих надничара исисају последње капи зноја и крви.
Ћипикова социјална тематика спојена је с његовом особеном философијом живота. У основи његовог погледа на свет је супротност између природе и културе. Русоовски заљубљен у природу, Ћипико је био непријатељ свих ограничења која грађански морал намеће човеку. Истински живот јесте живот у крилу природе, у складу с њеним законима, изван тога све је лаж. Таквим животом живе прости људи, сељаци и рибари. За њих нема замршених проблема у животу: рађа се, живи и умире по природном закону, онако како се то збива са свим што постоји у природи, с биљкама и животињама, без душевних потреса и друштвених сукоба, све се решава природним путем, нагонским задовољавањем личних потреба.
Повратак из града у завичај, на море, за њега значи двоструко враћање животу: поновно буђење у њему здравог нагонског живота, који је град загушио, и откривање сурове стварности приморског села, где тешке природне околности и бездушно израбљивање од зеленаша и власти доводе сиромашне сељаке до просјачког штапа и присиљавају их да напусте све и отисну се у страни свет трбухом за крухом. По многим својим цртама двојник свог аутора, Иво Полић, тај модернизовани романтични јунак, добро види беду света који га окружује и дубоко саосећа с невољама обесправљених сељака, али га то сазнање не покреће на акцију, он се повлачи у себе и сав се предаје својим сновима, космичким чежњама и меланхоличним размишљањима.
У овом роману постоје још два типична ћипиковска мотива: љубав и море. Љубав је код Ћипика увек слободно препуштање нагону, без икаквог осећања кривице, без сентименталности. Карактеристичан облик љубави јесте прељуба, тј. кршење забрана које намеће грађански брак (приповетка Прељуб, која је дала наслов читавој збирци). 'У Антици', једној од најтипичнијих ћипиковских приповедака, јунакиња, пошто ју је случај спасао нежељеног брака, живи сама на шкољу и подаје се слободно морнарима који навраћају. Деца која се рађају као плод тих слободних љубави, чим одрасту, одлазе у свет и више се не враћају („Баш као ластавице... Кад млади нарасту, излете из гнијезда и нестане их, бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају за мајку?"). Љубав је у овој приповеци као и у роману За крухом, неодвојива од мора. „И кад потражих жену, могао сам се за њу само уз море загријати", каже Иво Полић.
ЛитератураЈован Деретић, Историја српске књижевности, Београд 2002. г.
Напомена: чланак преузет са Википедије |
Последње ажурирано субота, 05 март 2011 23:05 |